RTV Teorija i praksa

Beskrupulozno sisanje jeftine krvi koja se sliva u vampirsko grlo zapadne farmako-industrije u kontekstu je neokolonijalističkog iscrpljivanja i novih formi eksploatacije razvijenih zemalja nad zemljama Trećeg sveta. Ovo je samo jedan mali deo mnogo šireg konteksta. Ali i ova posisana krv može udariti u nos onom ko pije. Ne samo u vidu Somosinog pada, nego i u drastičnim oblicima širenja bolesti i infekcija. Zainteresovanost lokalnih vampira isključivo za krv i što veču količinu krvi omogučuje i transfer bolesti koje davaoci ne prijavljuju krvnoj banci, švercujući se kao zdravi. U prvom redu reč je o hepatitisu. A plazma jednog jedinog davaoca zaražuje svu krvnu plazmu; infekcija se tako u švercovanoj krvi seli iz zemlje u zemlju. No, i pored toga trgovina cveta. Ridov (Reed) Treći čovek koji prodaje razblaženi penicilin, mali je naivko u poređenju sa gigantskim vampirom koji sigurno übija davaoca, da bi u trenucima smanjene kontrole übio i onog koga bi ta plazma trebalo da spase. Zbog čega smo prepričavanju ove drame posvetili tako veliki prostor? Zbog toga što smo želeli da pokažemo na koji je način jedna ideja - o trgovini krvlju, o tim „krvavim poslovima” kako nam kaže Palesenov naslov - dobila adekvatnu umetničko-dokumentarnu formu, Tu istu ideju bismo veštije ili manje vešto mogli da nađemo i u nekom naučnom eseju na pomenutu temu. Tu istu sumu informacija sa više ili manje senzacionalnim podacima, našli bismo i u nekom feljtonu. Međutim, ono što ne bismo mogli nači nigde, to je jedinstvo umetničke ekspresije i informacije, draž autentičnog i reaiističkog („stvarnosnog” kako se to u našoj esejistici kaže). Mi čujemo pravog trgovca krvlju, a potom njegovu žrtvu, mi sledimo priče autentičnih svedoka koji u ovom ili onom svojstvu stoje pored beskrajne trake kojom plazma putuje u vampirsko ždrelo Zapada. Mi, kao u kiasičnoj drami, pratimo glavnog junaka (u ovom slučaju to je sam reporter, Palesen), ne znajuči, kao ni kada je reč o klasičnom junaku, gde čemo ga zateći u novoj sceni i u novom dijalogu. Ali, dok je klasični dramski junak neko ko doživljava, ili može da doživi različite nevolje i zgode, dotle u dramama ove vrste pratimo pre put od jedne do druge informacije, od jednog do drugog konteksta. I taj put može da bude ništa manje uzbudljiv nego bekstvo Don Huana od Dona Elvire i njene opake braće, ili Edipovo traganje za pravim vinovnikom nesreće koja je pala na Tebu.

33