RTV Teorija i praksa

određen stepen saglasnosti između „sadržine” - da se poslužimo ovom dihotomijom koju savremena teorija sve više odbacuje - dakle, između „onoga što se saopštava”, i „forme” onoga „kako se saopštava”. Isto tako, često smo slušajuči ove emisije imali utisak da je materijal, sam po sebi zanimljiv, jednostavno potiskivao ili sklanjao u stranu autorsku poruku: slušali bismo, dakle, sam nedovoljno oblikovani i neusmereni materijal.. Ili je, pak, autorska poruka u toj meri dominirala u materijalu da se više nije mogao izbeći otužni utisak tendencije i nasilnog prekrajanja u korist unapijed označenih teza. Dokumentarna radio-drama, dakle nužno je omeđena ovim dvema neoprihvatljivim krajnostima između kojih mora da pronađe vlastiti modus vivendi, principe organizovanja svih svojih estetskih slojeva, svoju „sadržinu” I „formu”. Problemi na koje nailazimo kada nastojimo da izvršimo ma i najuslovnije estetsko-tipološko razgraničenje „vrsta” ili „žanrova”, prema osnovnim tipovima organizacije estetskih struktura, u oblasti dokumentarne radio-drame, višestruki su. No mi, međutim, vrlo brzo ulazimo u stilske osobenosti pojedinih „škola” u ovoj oblasti. Veoma se, na primer, razlikuje dokumentarna drama Savezne Republike Nemačke °d °ne koja nastaje u Francuskoj, ili u nas. Koliko je nama poznato, kada je reč o ovoj oblasti u nas može se možda sa najviše osnova govoriti o „zagrebačkoj dokumentarnoj školi” (Bajsič, Prica, Gospodnetič, Rutić, i dr.), koja u toku poslednje decenije nastoji da govori svojim karakterističnim jezikom: naizgled labavom dramaturgijom, o malim događajima. malim Ijudima, o naizgled nevažnim povodima, sa akcentom na blagoironičnom i pomalo čehovljevskom humoru „običnog čoveka”. U svakom slučaju, potonji teoretičari če sa večim uspehom i teonjski zasnovanije uspeti da odrede tipologiju i osnovne tipološke osobenosti u ovoj oblasti. Nama koji takav cilj i takvih ambicija nemamo, niti pravi uvid u produkciju u ovoj oblasti, ostaje samo da označimo neke najuočljivije elemente. Ustanovičemo, naime, nekoliko osnovnih grupa koje možemo uslovno nazvati: 1. drame s radnjom, 2. drame koje jednu pojavu ili određeni problem, jednu materiju, temeljno predstavljaju u više bitnih faza ili vidova, 3. slobodno organizovane, asocijativne forme, u kojima je zvučni materijal organizovan isključivo prema „čistom”, slobodnom umetničkom konceptu.

35