RTV Teorija i praksa

RusM naučnik, filosof i lingvist Mihail Bahtin prvi je, posle nemačke Foslerove škole (Karl Fossler, 1872-1949), ukazao na ,pskonsko dijaloštvo reči.” Monološki kontekst reči, tj. kontekst samodovoljnog i zatvorenog iskazivanja postoji jedino u rečenicama. Izvan rečnika, u svakidašnjem životu i u umetničkim jezicima reč je koncipirana „kroz dijalošku povezanost” To je, kako veli Mihail Bahtin, „prirodna orijentacija svake žive reči... koja se izražava u nizu osobina semantike, sintakse i kompozicije.” Reč po sebi usmerena je ka Drugom, ona se „susreče sa tuđom rečju i ne može da ne stupi s njom u živu napregnutu međusobnu vezu... Reč kao da živi na granici svog i tuđeg konteksta.” Radio-dramski govor uvek je dat kao orijentacija na slušaoca, ~kao njegov aperceptivni fon, bremenit odgovorima i protivljenjima.” Govor i njegovo razumevanje uzajamno su korespondentni. „Dijaloška međusobna orijentacija postaje ovde nešto kao događaj same reči, koji iznutra oživljava i dramatizuje reč u svim njenim momentima.” lo Razumeti radio-dramsko umetničko delo znači razumeti ali, takođe, i prihvatiti, tuđu svest kao konstitutivno obeiežje radio-dramskog iskaza. Pri tome, radio-dramsko umetničko delo je primarna datost, dok Drugi (slušaiac), ima sekundarni karakter. Svakako, uvek treba imati na umu da se realna govorna komunikacija između dela i slušaoca odigrava u istoj ravni, što če reči da se primarni i sekundarni karakter komunikanata ima shvatiti u jednom smisaonom kontekstu, u jednom aktivnom književnom procesu. Jedna vrednujuča hermeneutika dijaloga konotira hermeneutiku Drugog. Značenje Drugog se formira u horizontu estetskog

10 M. Bahtin, „Reč u poeziji i reč u prozi”, „Treći program Radio-Beograda”, Jesen 1972, str. 161.

19