RTV Teorija i praksa

24 M. Hajdeger, „Stvar”, J>elo”, br. 5, 1979, atr. 127.

ekvivalencija ontofenomenološke strukture radio-drame, tj. )r raskrivanje odgovora na poziv njegove suštine.” Pokušaj da se odgovori na poziv njegove suštine zahteva promišljanje o njegovom vlastitom tvorbenom procesu. Stoga, kako smo rekli na jednom mestu u ovom radu, radio-dramsko mišljenje i počiva na temelju „bitne svesti o sebi zajedno sa svešču o objektu kojim se bavi.” Pri takvom poslu promišljaju se nekolike bitne kategorije mdio-dramske samorefleksije; cogito, fenomen Drugog, jezik, zvuk, vreme. Ovi kategorijalni elementi radio-dramskog mišljenja jesu „davajuče sakupljanje” same suštine radio-drame, izlaženje-na-videlo-onoga šta ona jeste i „uviranje onoga-što-je-proizvedeno u neskrivenost onog što je prisutno” (Hajdeger). Izlaženje na videlo njene biti i uviranje u neskrivenost onog što je prisutno događa se u samoj blizini jezika koji je „tumačeče razumevanje sveta.” Iz suštine jezika i na temelju njegovih ontoloških, hermeneutičMh i fenomenoiošMh pretpostavM tumači se, dakle, ono stvarno radio-drame: dokučivanje zbiljskog u njenoj zbilji. U jeziku prebiva jednostavnost zbivanja četiri kategorijalna momente radio-drame. „Prisvajajuče ogledanje (u jeziku) svakood tih četvoro oslobađa u njegovu sopstvenost, ali ih tako oslobođene vezuje u jednostavnost njihove suštinske sapripadnosti.” 24 Stoga se i može reči da je približavanje sušUni biča radio-diame tumačeće mzumevanje njegovog mišljenja. Vazda postoji uzajamno prožimanje onoga što (več) jeste radio-drame, onop što se razHva i onog što pridolazi. Vazda - u punoj sabrancsti prisutnog „bića o kome je već reč”. Odista, suština radio-dramskog mišljenja je neprestano iskustvo o sopstvenom biču i biti i proveravanje toga

34