RTV Teorija i praksa

Ovaj paradoks se sastoji u tome što televizija, naročito u kapitalističkim zemljama, računajuči na masovnog gledaoca kategorički isključuje iz svog programa sve što bi moglo podsečati na umetničko novatorstvo i pribegava potpuno trivijalnim i oprobanim formama. Međutim, Ričard Lester, odličan filmski režiser koji je svoju karijeru započeo na televiziji, tvrdi da televizija koja često privikava Ijude na najapsurdnije asocijacije, u stvari ih priprema za percepiranje avangardnih ili apstraktnih filmova. Imajući ovo u vidu, ako se izrazimo jezikom kibernetike, estetska vrednost televizije neće biti ono što čini „informaciju” njenih programa, već ~šum” koji remeti harmoničnu percepcfju i primorava nas da se ' neprekidno treniramo u „shvatanju”. Uticaji televizijske plastičnosti mogli bi se, uostalom, podeliti na uticaje koje bih ja nazvao „veliki” i „mali”. „Veliki” uticaji - to je raznoliki svet utisaka koji prodire u svest gledaoca u toku nekoliko časova svakodnevnog gledanja televizijskih emisija. „Mali” uticaji to su uticaji pojedinih fragmenata programa i pratećeg programa sveta plastičnih formi, pre svega televizijskog teatra, scenske arhitekture, dekora i kostima. Stepen stvaralačkog osmišljavanja u vezi sa ovim uticajima, bez sumnje nije isti, „Veliki” uticaj po prirodi stvari ima skoro stihijski karakter. Njegova racionalna organizacija i svesno stvaralačko formiranje sa umetničke tačke gledišta skoro da je nemoguće. Jer, da bi to moglo da se učini, trebaio bi s nečuvenim kontinuitetom ravnim genijalnosti kompjutera izmeriti efekat koji se postiže, recimo, upoređivanjem filmskog materijala koji se sastoji od reportaže o industriji sa plastičnim efektom koji stvara enterijer studija u kojem će za pola sata spiker čitati poslednje vesti, zatim s plastičnim sadržajem filma ili večeri poezije koji slede posle novosti. Svi ovi elementi potkrepljeni drugima zajedno stvaraju niz plastičnih vizuelnih utisaka koje dobija gledalac. Neosporno je da oni podižu ili kvare njegov ukus, razvijaju ili guše njegovu maštu. Međutim, iz razumljivih razloga nemoguče je njima ovladati, a najrazumnija je formula Lestera koji smatra da je element posebne televizijske estetike upravo u nedostatku logike. Pa ipak mi se čini, iako sam svestan ogromne „vizuelne bujice”, kada je u pitanju „veliki” uticaj televizije da se moramo truditi da joj bar delimično priznamo određeni ritam, da izdvojimo iz njega momente koji, ako ne obezbeđuju, onda bar sugerišu nekakvu plastičnu organizaciju. Takvi pokušaji postoje i ma kako čudno bilo mogu se nači među najskromnijim elementima televizijske plastičnosti koja se sastoji od grafičkih tabela,

159