RTV Teorija i praksa

Ana Šomlo

DOBROSLAV SILOBRČIĆ: ĆUTNJA JE ĆESTO DRAMATIČNO PITANJE

Biti i opstati na televiziji

Za razgovor na televiziji nije neophodna elokventnost, kompletna rečenica, sigurnost ili lepota, Mada ekran sve „vidi i čuje” ponekad je pola reči, osmeh, zbunjenost - ono što čoveku koji se pojavljuje daje šarm i uverljivost Dobroslava Silobrčiča poznajete iz Malih noćnih razgovora, kao gosta-urednika, u poslednje vreme ga najčešće možete videti u Kulturi srca. On je upravo takav čovek - pola reči, ceo osmeh. Verujete mu. Ana Šomlo: Kada smo se čuli telefonom rekli ste mi da nerado pristajete na razgovor, jer ne volite intervju Kako to, time se bavite, a ne volite? Dobroslav Silobrčić: Pre svega plašim se da bih mogao naleteti na nekog ko je kao ja, ko bi izvukao iz mene i ono što ne želim javno reći. Dogodi mi se da mi Ijudi kažu nešto, ali ja sara, nadam se, dovoljno... A.Š.: Diskretan? D.S.: Ne, nisam dovoljno diskretan, ali umem da se zaustavim kod nekog ruba... Ako rai oni kažu previše, ja ih u svom tekstu zaustavim, ne objavim sve. Sečem u montaži. Baš zato što znam tu profesiju. Važno je iz čoveka izvući što više na bezbolan način, pristojan... A.š.: Vi to vrlo vešto radite. Pre svega ste odličan slušalac. Čini se da su Ijudi koji se pojavljuju na ekranu često agresivni, da zaboravljaju da je za gledaoca prevashodno važno da čuju šta gost misli.

205

INTERVJU