RTV Teorija i praksa

Ana Šomlo

DUŠANKA KALANJ: TELEVIZIJA KAO ŽIVOTNI POZIV

Biti i opstati na televiziji

A.Š.: Kada ste počeli da se bavite profesijom spikera na televiziji hili ste, kao i drugi Ijudi oko vas, u situaciji da u ovom mediju vidite nešto novo i zanimljivo. Pitanje je da Li je neko pretpostavljao da je to i njegovo životno opredeljenje. Sada, kada se posle dvadeset i pet godina to može sagledati, interesuje me da li je televizija za vas i danas ono što ste pretpostavljali da jeste u ono vreme? D.K.; Posle toliko godina televizija je postala moj životni poziv, mada mi nije bilo ni na kraj pameti da to bude, tako da mi je teško da odgovorim, jer ja tada nisam ni mislila o televiziji. Sticajem okolnosti pojavila sam se sa grupom studenata, iako sam se televizije užasavala kao i svake druge profesije vezane za javnost Nisam bila osoba sklona javnom pozivu. Međutim, desilo se. Moja koleginica i ja veoma smo malo razgovarale o televiziji, bez obzira što su hiljade išle na audiciju. Zaista nisam pretpostavljala u šta se može pretvoriti. Danas, pak, neko mišljenje o televiziji imam. Šta je sve učinila, da li je mogla biti drugačija, bolja? Svakako da je uradila mnogo i dobrog i lošeg. A.Š.; Vama, lično? D.K.; Ne govorim o sebi. Mislim da mi koji radimo na televiziji nismo bitni. Televizija je učinila mnogo, već su postale fraze koliko je to istina, Smanjivanja razdaljina, sve je dostupno, sve se vidi; ne mora se ići u pozorište, pa ni u bioskop. Sve je, tako reći, u kuči. Po mom mišljenju to ima i svoje naličje. Ljudi su se zatvorili u sebe, udaljiii su se jedni od drugih. Manje se razmišlja. Čoveku je putem televizije sve na dohvatruke, pa se olenjio, Teže će pročitati knjigu.

184

INTERVJU