RTV Teorija i praksa

U radio-drami subjektivnost govora implicite naznačava slušaocu samo indikacije: ovaj se ne može prebaciti u ravan glumčeve naracije (kao uostalom u pripovedanju ili pozorišnom prikazivanju). Ali u radio-drami, za razliku od subjektivnosti govora, postiže se vernost, to jest uverljivost kazivanja. „Estetika prostora” omogućava čulno prerastanje forme uz istovremeno prisustvo predstavljanja ili izražavanja. Ona na taj način vrši dvostruku funkciju; jednim svojstvom odražava ili lepotu forme, ili emotivnost sadržaja, a drugim dočarava prostor doživljaja. Nedostatak, odnosno gubitak neposrednosti i racionalizacije emocija kao i neposrednost u načinu doživljavanja, u načinu primanja doživljaja, sve više iščezavaju. Na njihovo mesto dolaze refleksije, misli i pojmovi kao posrednici na našem putu ka stvarnosti Glas sa magnetofonske trake rađa prostor, jedan predeo neispitanih puteva; survava slušaoca u njegove vlastite unutrašnje ponore, skreće mu pogled na njegov unutrašnji svet Glasovi, šumovi, tonovi, reči obavezuju na mir, usredsređenost, pažnju - obavezuju na sudelovanje u jednom prostoru znakova. Na taj način se uspostavljaju irealni, imaginarni prostori, služeći se u tu svrhu slikom, metaforom, simbolom, asocijacijom, sposobnošću mašte. Teško opstaje prigovor da radiofonski medij deluje samo na auditivne percepcije koje su nedovoljne da u jedno književno delo unesu nove odlučujuće dominantne karakteristike. Naprotiv, na radiju su se izvodila i izvode se dela visokih književnih vrednosti; uzmimo samo dela Eliota, Bela, Konstantinovića, Obrenovića, Hristića i pre svih, dela velikog Dostojevskog čiji romani i pripovetke pružaju svojom strukturom izvanredne mogućnosti za radio-adaptacije. Baš ta činjenica da slušaiac mora zamišljati sliku, predstavlja prednost, jer mu se tako

40