RTV Teorija i praksa

nesumnjive formalne razlike, kao na primer između verbalnog jezika i jezika tela. Iz tog razloga smo izneli primer - protu-primer o više-manje izvesnoj i verovatnoj elektronskoj revoluciji u sistemu komunikacija. Јег ovde - u odsutnosti bilo kakve formalne razlike u odnosu sa „druge” izraze, a ona kao da ih sve obuhvata, makar kao novo „mesto”, jedna nova i dominantna pragmatična tonalnost očito gubimo mogućnost da uspostavimo pragmatičke granice koje bi bile u dovoljnoj meri podobne za definisanje i razgraničavanje. Odmah se vidi da njena audiovizuelnost ne omogućava da se uoči nešto kao audiovizuelni jezik različit od drugih jezika, i da ona ne odgovara ni nekoj značajnoj pragmatičkoj razlici osim kada je reč o uopšteno shvaćenom „mestu”. U odnosu na taj opšti način komunikacije, pa čak i u odnosu na podređena „mesta”, kojima će upravo dati novu tonalnost, aktuelna konvencionalna komunikacija televizijskog tipa može se identifikovati. ali ne u jezičkom, već u pragmatičkom smislu. Možemo imati a) jednosmernu komunikaciju, kao što je slučaj sa televizijskom komunikacijom, ali takođe i ai) dvosmernu ili višesmernu komunikaciju, bilo u odnosu na jedan ili više „tekstova”, bio u odnosu na jednog ili više sagovornika. „Tekst” se može, na primer, zaustaviti ili „listati” unazad, preletati, čitati polako, čitati pažljivo samo na nekim važnim delovima; kao što se među sagovornicima može uspostaviti uzajamni protok informacija. Možemo imati b) komunikaciju na osnovu utvrđenog i nepromenljivog poretka, ali i bi) komunikaciju uslovljenu izborom, i to ne samo početnim, sa praktično neograničenom mogućnošću selekcije, koja je u stanju da postepeno modifikuje sledeći izbor. Možemo se naći ispred naših uređaja c) na bezličan način, kao pred izvorom informacija koji se može ticati nas ili bilo koga drugog, ali takođe ci) па personalizovan način. poput srednjovekovnog monaha pred rukopisom na pultu za čitanje ili savemenog čitaoca za pisaćim stolom. U tom slučaju, iako poruka ima potencijalno mnogo primaoca, i kao da se ne tiče samo nas - upravo kao što se dešava dok čitamo knjigu - dolazi do čina usvajanja informacija. Možemo, najzad, imati komunikaciju koja, u načelu a : ne de facto, d) ne zahteva koncentraciju i može se

154