RTV Teorija i praksa

totalne neizvesnosti. Znate, kad vas neko posle tri godine rada pita: Šta ste vi radili, a vi možete da pomenete samo nekoliko beznačajnih emisija... Ja sasvim razumem mlade Ijude koji odu u inostranstvo i tamo se tek dokažu. To je ta eksplozija akumulirane energije. A.Š.: I sada kada ste dobili Oktobarsku nagradu? A.Đ.: To je došlo u trenutku kada o tome uopšte nisam razmišljao. Bio sam tada u tom istom niškom pozorištu, gde sam spremao Koštanu. Pojma nisam imao da se priča 0 kandidatu. Danas je za nagradu potrebno mnogo drugih stvari sem rezultata rada. Рге nekoliko godina objektivno sam imao daleko veču šansu. Bio sam kandidovan i tiho sam se nadao. To je bilo kada su emitovani „Otpisani”, druga serija. Bilo je to o Beogradu, čak je pala i na neku godišnjicu i nije bilo mnogo jakih protivkandidata. Tada sam imao film Povratak otpisanih 1 kompletnu seriju, ali su me odstranili sa motivacijom da je to, ipak, TV film, a televizije nije bilo u propozicijama, tako da sam pomislio - nikada do toga neću stići, ali, izgleda, da čovek treba da se opusti sasvim, pa se tek onda nešto iepo dogodi. A.Š.: Da li TVkritika ima objektivne vrednosti? Postoji li ličnost čije je mišljenje vama u štampi bilo bitno? A.Đ.: Svakako mnoga mišljenja su dragocena. Međutim, sa TV kritikom se događa potpuno isto što i sa televizijom. Naime, vi dva, tri dana o jednoj emisiji pričate i onda dođe druga stvar i niko više ne pominje niti se seča prethodne emisije, tako da ako čovek tome pridaje značaj i pati, onda nešto nije u redu sa tim čovekom. A.Š.: Nisam mislila u emotivnom - da li vam je neki kritičar bitan, već u vrednosnom smislu? Kada radite neku emisiju i gledate je u montaži, zatim se emituje i onda očekujete kritiku. Da li očekujete pravu reč, jer ste sami pristrasni... A.Đ.: Da...? A.Š.: lli je kritika nešto što čete zaista doživeti emotivno, što će uticati na mišljenje vašeg kruga

212