RTV Teorija i praksa

Karavanu, Vi biste. naravno, imali sopstveni pristup. Ovako ste na samom početku ograničenih mogućnosti. S.L.: Ja sam spremna da diskutiram o tome, ne mislim da je to nedostatak ličnih kriterija, ja smatram da je to u ideji te serije - da mi dajemo mogućnost Ijudima da govore o sebi. Serija bi mogla biti bolja, ja ne tvrdim da je dobra, ali ona ima granice do kojih to rriože biti. Loše je to što sam ja bila prisiljena da radim seriju Moja zemlja, a da sam istovremeno bila onemogućena da radim seriju zaista Moja zemlja. Zavirivanje u „tuđe dvorište“ ima svoje voajersko opravdanje samo ukoliko ima odgovor u vlastitoj kući. Ja se trudim da Moja zemlja poluči onaj cilj zbog kojeg sam pokrenula tu seriju - da pojasni šta zapravo treba pretpostavljati taj novi informativni poredak za koji se mi zalažemo na govomicama Ujedinjenih naroda, Uneska i na drugim mjestima, šta treba da znači taj novi kulturni poredak. To ne znači ukidanje nekih kultura i nametanje nekih novih, već prožimanje postojećih kultura. Svijet me zanima samo kao mogućnost komparacije. Kao jugoslavenski novinar jako sam koncentrirana na zbivanja kod nas, kod kuće.' AŠ.: Prava komparaicija bi se mogla stvoriti samo kada biste Vi bili na licu mesta, jer ovde ste Vi domači, u svojoj zemji, i u svojoj emisiji, tako da morate biti obazrivi, uljudni, ali ovako je i jevtinije. S.L.: Moram priznati da je i taj elemenat ušao u okvir scenarija serije. Na žalost, ja sam tek u trečem ciklusu uspjela nametnuti svojoj matičnoj kući uvjerenje da nisam tako bogata da bih mogla kupiti jevtinu robu. Narod je najpametniji. Treba samo slušati narod. Neki put to što kupiš jevtino strašno te skupo košta. Tako nam je svuda u društvu, a televizija je dio društva, to je bilo moje profesionalno prilagođavanje opštoj situaciji. Nesreća je što je potrebno da prođe neko vrijeme da bi se shvatile stvari koje su notome. Pogledajte malo današnji program TV Zagreb, pa će vam sve biti jasno. Program je grozan, uključujući i moje rijetke emisije. Ali, nisu „kriva vremena“ za lošu telviziju, nego su krivi „krivi ljudi“. Ćovjek je mjera svega. Televizija traži duhovno i moralno emancipiranog čovjeka i njegovo adekvatno emocionalno učešće u onom što zovemo naša sadašnjost i budućnost. Angel Miladinov je bio takav čovjek. Njemu je televizija bila sudbina i zato je mogao praviti dobru televiziju.

225