RTV Teorija i praksa

estetiku najbolje upoznajemo u delu reditelja. Pa ipak, snaga pisane reči je nezamenljiva. Rediteljsku misao čitaćemo sa zadovoljstvom i u njegovom pisanom tekstu. Drašković je jedan od malobrojnih reditelja koji uporedo „piše” na sceni, velikom i malom ekranu, ali piše i o svojoj umetnosti na način primeren darovitom esejisti. Na primeru Draškovićevih „rediteljskih beležaka” još jednom se potvrđuje bliska umetnička povezanost režije pozorišta, fima i televizije, ali i njihova estetska uslovljenost. Draškovićevo Ogledalo sastoji se iz dvanaest rediteljskih ogleda, a ovi su sastavljeni iz mnoštva tematsko-idejnih fragmenata različitih filmsko-televizijskih refleksija, opservacija, zapažanja, ideja i fenomena u civilizaciji slike, „Drugačiji pogled” uvodi nas u autorsku kinoteku. Drašković traga za ličnim rakursom u stvamost i film. Njegov film je slika našeg nezadovoljstva. Film istine. Cinema verite. Potreban nam je film kome će se verovati. Režirati - znači istini pokazati celo lice u ogledalu filmske emulzije. La terra trema. Zemlja drhti. La vita e bela. Život je lep. U jednom od svetova kakav je naš svet ogledala su instrumenti za detekciju istine. Mediji umnožavaju ogledala. Laterna magica je lavirint našeg postojanja. Reditelj kao Alisa prolazi kroz ogledala na putu osvajanja istine, Bergman ističe svoje rediteljske teze; 1. Budi uvek zanimljiv; 2. Radi uvek prema svojoj umetničkoj savesti; 3. Svaki film je poslednji film. Svet režije je svet utopije. Može li se takav svet razumeti? Još više od razumevanja, danas nam je potrebna promena. Čovek-kamera traga za drugačijim pogledom. Taj pogled je oneobičavajući. Zakatak režije je da pokaže otuđenje savremenog sveta s ciljem da ga razotuđi. Drugačiji pogled je pogled u svet bez hipokritske dioptrije i ideologijske estetizacije. Odista, La vita e bella - kako će autor nazvati svoj potonji film o nasilju kao globalnoj metafori našeg vremena. „Istorija kao i sve drugo“ je drugi Draškovićev esej u Ogledalu koji raspravlja temu filma i istorije, ukazujući na estetiku istorijskog vremena na filmu i njegovu umetničku transpoziciju.

233