RTV Teorija i praksa

Dobre strane kablovske televizije sadržane u argumentima specijalizacije takođe se zamagljuju u susretu sa našom stvarnošću. Poznato je da već imamo toliko RTV kanala da domaći kreativni centri nisu u stanju da proizvedu potreban obim programa. Stoga se oni kupuju u inostranstvu i kao „gotova roba” provlače kroz domaći informaciono-komunikacioni sistem. Učešće inostranih sadržaja u RTV programu se sada kreće oko 30% i različito se ocenjuje. Razlike u stavovima dolaze i zbog toga što se još ne može govoriti o totalnoj zavisnosti, ali se vidi i određeno zaostajanje domaćeg proizvodnog potencijala. Dakle, ako bi nam kablovska televizija bila potrebna da bi proširila ponudu samo određenih kategorija programa i žanrova, pitanje je da li smo u stanju da ih sami proizvedemo? Ako nismo, onda će se tim putem učešće inostranih produkata masovne kulture povećati, a time i sve potencijalne, negativne posledice poznate kao „kulturni imperijalizam”. Konačno, razmotrimo i grupu razloga označenu kao komercijalizacija. Iznet je već stav da ni normativno, ni stvarno, model privatnog preduzetništva nije moguće primeniti. Istovremeno, odsustvo zvaničnog političkog stava i dugoročne strategije razvoja razlog je što se ovo pitanje rešava na različite načine. Jedna je mogućnost da mesne zajednice ili komune iz svojih sredstava finansiraju kabliranje pojedinih naselja ili gradskih četvrti (Niš). U SR Sloveniji je zauzet stav da i inicijativa i novac poteknu od zainteresovanih građana. Tako se već u dva slučaja dogodilo da je po 8 000 građana uplatilo paušal (30 hiljada dinara) kako bi obezbedili priključak na kablovsku televiziju (Maribor, Titovo Velenje). Ne treba zanemariti ni činjenicu da u iznetim primerima postoji i određena podrška zainteresovanih radnih organizacija („Е1 Niš”, „Gorenje” Titovo Velenje) što sugeriše dodatno pitanje: kako će se stvari odvijati u sređinama koje nemaju takvu lokalnu industriju? Mišljenja smo da rešenje koje je u SR Sloveniji ušlo u zvanični

31