RTV Teorija i praksa

је sada rnožemo nazvati stožerom (što nije bio slučaj 1980). Ona je prikazivala rađanje nauke o kultumoj demokratiji podjednako kao strategiju i kao koncept. Stavila je u ravnotežu još uvek predominantan naglasak na kulturno nasleđe i potrebu za priznavanjem novih oblika kreativnosti, kao i novih puteva rukovođenja njome i njenog omogućavanja. Istakao sam 1980. da je Simpsonov koncept žrtve übedljiv, autoritativan. Sa davanjem većih mogućnosti u stvaranju kulturnih sloboda i izraza jednog društva otvara se možda neophodnost za žrtvovanjem nekih oblika kultumog nasleđa: „ovakva. bi žrtva bila izuzetno bolna za mene (гекао je Simpson) ali ja se, ako je potrebno, neću dvoumiti da je učinim Nastavio sam da aplaudiram i prihvatam ovaj iskaz on je postao sine gua поп mog uverenja i ja sam za njega govorio da je najpotresniji pasaž savremene literature... Ali istinski značajna činjenica, deset godina pošto je Simpson ovo napisao, jeste u tome što je još uvek savršeno nejasno kakve to žrtve treba da budu: alternativni kulturni oblici nisu pokazali na koji način će razoriti oblike institucionalne kulture i kulturu dijaloga; sa značajnim izuzecima, kultume institucije nisu odgovorile, a kamoli prihvatile izazov kulturne revolucije. Godine 1980. prišao sam identifikaciji načina па koji bi ta žrtva mogla da se izbegne, jer sam bio nestrpljiv da sačuvam kulturno nasleđe za koje sam srharao da je uveliko ugroženo. Sada shvatam da je ova zabrinutost bila neumesna. Rekao sam tada: naglašavanje pitanja demokratije kulture jeste ispit kulturne politike koji je sada dospeo na raskršće; nesposobnost većine zapadnih vlada da prevaziđu ovo pitanje raskršća kazuje mi sada da smo možda tražili pogrešnu vrstu putokaza. Razmatrajući Hamaršeldov (Hammarskjold) tip metafizičkog putokaza nadao sam se protiv one nade da možemo osmisliti sredstva ili identifikovati jedan nacrt (ja sam osobito tražio nacrt ponašanja) prema kome bismo pronašli izlaz iz lavirinta neidentiteta, zagonetke samootkrića bez centra, obrušavajućeg košmara realnosti i nemogućeg komuniciranja.

92