RTV Teorija i praksa

stvaralačkom aktu. Za njega je određena predstava događaj iz života sa svim neočekivanim slučajnostima, konkretnim reagovanjem gledalaca u sali (smeh, uzbuđenje, kašalj, šum zanosa itd.), konkretnom interpretacijom (uspeh ili neuspeh pojedinih epizoda, suvišne pauze) i ostalim. U vezi s ovim, komad koji je postavio pozorišni reditelj može biti interpretiran samo u vezi sa konkretnim percepiranjem gledalaca, čak i ako sala ne bude prikazana na televiziji. Televizija mora da primeti reagovanje publike i ne sme da pokaže samo umetničke kvalitete predstave. Da bi se izbeglo prikazivanje reagovanja publike, predstava se mora preneti u druge životne okolnosti. Svet direktnih televizijskih programa je tok života. Izabrana lica su naši prijatelji, poznanici, jednostavno prolaznici koji samo zahvaljujuči izboru kamere za kratko vreme dospevaju u fokus pažnje gledalaca. U izvesnom trenutku života televizija ih pretvara u junake. Živi Ijudi ne postaju likovi ni prototipi u daljoj stvaralačkoj mašti reditelja, već upravo junaci. Uz beskrajno velik broj tih metoda, uz čiju pomoč se u tradicionalnim umetnostima stvara urnetnički lik, pokušaj da se prikažu realni Ijudi čiji život predstavlja osnovu za lik beznadežan je. Takvog čoveka nema u stvarnosti. Sličnih, bliskih po karakteru ili spoljašnosti verovatno ima, ali upravo takvih - nema. Junaci direktne televizijske emisije su uvek konkretni Ijudi sa određenim sklonostima, željarna, postupcima. Upravo karakteristika i individualne osobine, karakteri koje je otkrio autor emisije postaju razlog za prikazivanje na ekranu. Suština televizije nije u tome da „sastavi” lik, već da ga prikaže, da razotkrije karakter koji realno postoji. Sličan zadatak, koji na prvi pogled izgleda jednostavan, u stvari je veoma složen. Učesnici direktne televizijske emisije ne žele samo da nađu pravi odgovor, da odigraju, objasne itd. - oni podsvesno žele da „pokažu” sebe, da pronađu logiku svog ponašanja u događaju, Zato su za televiziju značajni ne samo sadržaj junaka

129