RTV Teorija i praksa

slojem prašine, decenijama nekorišćeni i svi odreda stari tridesetak godina. Problem je predstavljala ne samo činjenica što su ova dela svojevremeno snimana u mono-tehnici, več i što su trake bile potpuno „suve”, lako se kidale, ispadali kernovi, a glasovi izvođača i zvuk orkestra bili deformisani. A bila su to po pravilu sjajna izvođenja dirigenata i solista od kojih većina ili više nije u životu ili odavno ne nastupa! Ukazala se hitna potreba da se ovi tonski zapisi presnime pre nego što se trake definitivno raspadnu, pa makar to služilo jedino kao dokument o našoj muzici u prošlosti i njenoj reprodukciji. Tim рге što u današnjoj oskudici naši veliki ansambli (Hor i Simfonijski orkestar) mnogo više nastupaju van studija, često pritisnuti neminovnošću da zarađuju sredstva za sopstvenu egzistenciju, te imaju sve manje vremena za ostvarivanje trajnih snimaka. Tako kapitalna dela naše muzike (Hercigonjin Gorski vijenac na primer) godinama uzalud čekaju da budu ponovo snimljena. A šta reči u tom slučaju o izgledima da se na repertoaru ponovo nađu opere za decu? I tako je počelo, tako reči „grlom u jagode”. Poznato je da se u svetu mnogi dragoceni stari snimci „osvežavaju” uz pomoč savremene tehnike i pravi tzv. iažni stereo Potpisnici - urednik programa Stereorama D.S.M. i ton-majstor P.T. - poduhvatili su se sličnog zadatka, pomalo iznebuha, pritisnuti rokovima emitovanja iz subote u subotu. Prvi večernji termin u 24-kanalnom studiju završio se ujutro, kada su Beograđani več uveliko odlazili na posao. Eksperimentatori su otišli kučama umorni i - nezadovoljni. Tokom dugih i teških deset sati noćnog rada, uz termos crne kafe, tek su uspeli da naslute ~šta bi bilo kad bi bilo” da je dostajalo vremena, uslova, snage... Snimak opere za decu Mali Hans Nikole Hercigonje nije postao stereo, ali je, za utehu, zvučao mnogo bolje i tek se na mahove moglo primetiti da nije sačinjen ovih dana. Našao se na programu tri dana kasnije i tim povodom je sam kompozitor Hercigonja izjavio: - „Šteta toliko truda zbog Malog Hansa! Bio bih presrećan kada bi se na taj isti način oživeo snimak mog Planetarijoma. To je nedostižno izvođenje i niko više neće to govoriti kao pokojni Joža Rutič.”

24