RTV Teorija i praksa

neposrednim podstrekom da usredsređenom pažnjom pratimo njegove doživljaje i viđenja tog osobenog koralnog ostrva u Južnom kineskom moru (u stvari, najnaseljenije države današnjeg sveta) u kojoj se harmonično nalaze dalekoistočne tradicije i nazori sa najmodemijim oblicima savremene telmologije i urbane civilizacije. Dodaju li se svemu i pomno odabrane rukoveti singapurske muzike, pesama i igara koje otprve osvajaju dopadljivim melodijama i ritmovima - onda je lako zaključiti kako je ovog puta saradnja Viđe Korać i Zorana Đuričića protekla u znaku njihovog spontanog saosećanja sa mnogima kojima će vazda priželjkivani put u Singapur biti i ostati nikad ostvareno snoviđenje, ali i podrška da se ponekad odmerenom spregom reči i zvuka mogu bar odškrinuti vrata za lakokrile odlaske u postojbine u čijim prostranstvima nema nikavih prepreka i smetnji moćima Ijudske uobrazilje. SLOVO HVALE Dramski program Radio-Beograda, od kada postoji, suvereno je stvarao radio-dramskmpisce. Međutim, bez njih - a mnogo ih je, i to dobrih, veoma zapaženih kod nas i u svetu - ne bi bilo ni tog programa. Doduše, ne bi ga bilo ni bez velikog broja dramskih umetnika. Jedna od volšebnica radiofonskih glumačkih ispovedanja svakako je i Sonja Jauković, pa brže-bolje ispisujem slovo hvale o njoj, a povodom nedavno reprizno oglašene emisije Ne znaš ti njig. Reč je o poemama Reče mi jedan čoek, Meda vuka manitoga i Lele i kuku Matije Bećkovića, čije je odlomke u sopstvenoj adaptaciji, režiji i monodramskom izvođenju ona upriličila. Ali, pre nego što navru reči o vaistinu vrednom, pa i značajnom glumačkom podvigu, ne smetnimo s uma bar jednu rečenicu Borislava Mihajlovića Mihiza, koja blista u eseju Lične zamenice Matije Bećkovića: „.. .Kad je zaguslao starac Milija, kad je kliknuo Njegoš, kad se zamomčio Branko, kadjezaumio Laza, kad je zabugarila Desanka, kad se osmehnuo Matija, naš narod je odmah

26