RTV Teorija i praksa

1953. godine, po prirodi svog unapred odabranog političkog senzibiliteta o televiziji dosta kritički prosuđuje u ideološkom smislu, tvrdi da je .kulturna industrija suviše temeljno povezana sa moćnim interesima", ida bi producenti morali da vode račima da na televiziji bude što manje „planova" koji direktno vode .zaglupljivanju, psihološkoj invalidnosti i ideološkom zamagljivanju masa". Međutim, Adorno je kao estetičar masovnih medija donekle čak i objektivan, pa se ova kritika i ne mora shvatiti toliko drastično kao, na primer, primedba Loringa Mendela u kojoj tvrdi da je televizija „ekološki problem", odnosno da je ,ona zagađivač, i učinila mnogo više nego što njeni vlasnici i poslenici veruju - da atmosfera u kojoj se krećemo postane smrtonosna". Pišući o prirodi televizijskog medija Sveta Lukić odmah na početku uspostavlja dva moguća gledanja na ovaj fenomen. U prvoj tezi je „televizija identična sa kulturom' 1 , dok je u drugoj „televizija negacija kulture". Protivrečnosti su, dakle, očigledne, bez obzira što Lukić dosta nespretno rezonuje nad dvema postavljenim tezama, pa utvrđuje naivno kako „televizija nije identična sa kulturom, ali nije ni njena negacija", nudeći i kompromisno rešenje po kojem „televizija može da bude bliža kulturi, a kultura bliža televiziji" 2 što sve zajedno može da izazove više nesporazuma nego najogorčenija sporenja oko ovog medijskog fenomena. Naime, televizija se može analizirati s različitira pretpostavkama, ali u svakom slučaju jedan takav posao zahteva najpre objektivan pristup u pronalaženju osnovnih komponenti u njenom sociološkom, psihološkom, programskom, komunikativnom, estetskom, kulturnom, stvaralačkom i tehnološko-izražajnom svojstvu. To upućuje na dva podjednako razdeljena polja zanimljiva za istraživanje. U prvom slučaju reč je pretežno o televiziji kao

1 Sveta Lukić, Televizijsko čudo, Mala biblioleka „Politike", Beograd, 1978. Zatim isli autor u knjizi Novi mediji - nova umetnost, Sloboda, Beograd, 1989, str. 15. 2 Islo, str. 16.

51