RTV Teorija i praksa

polazna odredišta mitoloških obrazaca, takođe utiču na određenje mita kao elementa svakodnevice u kojoj je pojedinac neminovno podložan medijskim .udarima" različite vrste. Tako, na primer, Igor Mandić smatra da „televizija nije umetnost u tradicionalnom značenju tog pojma, upravo kao što to nisu ni novine. Televizija je nov jezik koji se ne obazire na stara pravila igre. Televizija je nova stvamost, pa je estetska koliko i sama stvamost" 7 , što jasno pokazuje da jedan ovakav mitološki obrazac eksponiran kroz medijski sadržaj neminovno utiče na Ijudsku svest, menjajući je u onoj meri u kojoj za to postoje bitne sociološke, emotivne, psihološke ili pak ideološke prctpostavke. Prema Adornu trebalo bi podrobno ispitati koliko je televizija sa svim svojim medijskim, sadržinskim i stvaralačkim osobenostima, zapravo, statusno moćna u stvaranju izvesne ideologizovane svesti, odnosno nc služi li televizija isključivosti u kojoj je najvažnije .utucati tzv. slobodno vreme". Međutim, Danko Grlić pri tom ima u vidu .činjenicu da se društveni, tehnički i umjetnički aspekti televizije ne mogu posmatrati izolirano, jer u dobroj meri zavise jedan od drugog" 8 , jer su i njeno draštveno dclovanjc, kao i dclovanje na kolektivnu i pojedinačnu svest i svakodnevicu, umnogome u direktnoj zavisnosti od načina posredovanja poruka. A .pošto je takozvana 'društvena potreba' opštija i istovrcmeno viša nego lična potreba, pojcdinac mora u konfliktnim slučajevima svoju pretenziju na podmirenje ličnih potreba da podredi društvenim potrebama ’ 9 , jer se takva potreba najčešće mistifikovala i favorizovala, dok su ideološki lidcri mahom unapred odrcdivali i reprezentante takvih potreba čija je prcdnost nađ ličnim i pojedinačnim u sklopu svakodnevice uvek bila, u stvari, klasno pitanje.

7 Igor Mandić, Gola rnasa, Znanje, Zagreb, 1973, slr. 218. 8 Danko Grlid, Izazov ncgativrog, Nolit, Beograd, 1986, str. 165. 9 Agneš Heler, Vrednosti i potrebe, Nolil, Beograd, 1981, str. 137.

55