RTV Teorija i praksa

obilju informacija i „informacija” pored radoznalosti pokazuju zbunjenost, sumnjičavost pa i nezadovoljstvo. Kad u našim istraživanjima postavimo pitanje poverenja respondenata u sredstva informisanja (medije), potvrdni odgovor u odgovarajućem procentu čini nas zadovoljnim. Da li nas zabrinjava činjenica da to verovanje u naše informacije, ako istovremeno druge „markira” nepoverenjem, znači prekid „strujnog kola” i poništava stav da demokratsko komuniciranje isključuje monopol na istinu? To je komunikološki i civilizacijski problem jednog međuzavisnog sveta u kome individuum svojim stavom poverenja jednom i nepoverenja'drugom komunikatoru istovremeno iskazuje i svoju ugroženost, osećanje da živi u podeljenom svetu protiv svoje volje. 3. Radio i televizija ne mogu zaobići ovakvu situaciju. Ako je osnažena intencija ka demokratskoj javnosti i političkoj kulturi, njihova produkcijska i medijska sposobnost mogu biti komplementarne ako u komunikacionom polju pretraže one preferencije koje joj omogučavaju da bude multifunkcionalna u svojoj produkciji. A to znači i multikulturna, nadstranačka, otvorena prema alternativnim vrednostima, aktivna i konstruktivna prema sociokulturnim „vibracijama” u društvu. Ovaj smer medijskog delovanja potencira opovrgavanje koncepta „kulturnog imperijalizma medija”, „industrije svesti”. Kao potreba i perspektiva, u pluralističkom društvu, transparentnost radija i televizije mogući su ako su dovoljno prohodno sredstvo za multifunkcionalno komuniciranje građana. Mediji ne stvaraju kulturu, ekonomiju, politiku, ali je posreduju. To posredovanje nije samo tehničko i tehnološko. Mogućnosti za pogrešnu upotrebu, manipulaciju ili zloupotrebu pripadaju Ijudskom faktoru. Osetljivost za preferencije publike građana, etički kodeksi, predupređuju „patologiju” medija. I višestranački sistem od medija očekuje tolerantne, argumentovane, kompetitivne komunikacione veze sa javnošću.

140