RTV Teorija i praksa

jedan grad koji se zove Arl i koji se na neobičan način razlikuje od onog drugog Arla. U kolima na рити za Arl Lov na zvuke. Zaobilazimo Eks-an-Provans, Avinjon, Le Bo de Provans. Da sam pošao u berbu grožđa, ili išao da kopam njivu, kosim travu, radio bilo šta drugo, smatrao bih to prirodnijim. U tom gradu bio sam prvi put još za vreme studija, poslednji put sam ga posetio рге nekoliko godina, u prolazu, i ne sluteći da ću nedugo posle toga morati da ga zvučno portretišem. Predviđaju kišu. Ne znam, nebo je vedro. I potpuno je tiho, miruju vrhovi drveća. Da, lo liči na kišu. Bojim se tog vetra, vetra koji nosi ime pitomog pesnika Provansalca, Gabrijela Mistrala. Ili je Gabrijel uzeo ime vetra, ne znam. Nadaleko je taj vetar poznat po svojoj ludosti. Mahnita dolinom Rone, udara u Avinjon i Arl, odakle se kao lepeza širi delta reke, i vetar s njom, preko močvara Kamarga nastanjenog Ciganima i belim konjima od pamtiveka, svedo gradića s imenom smrti, Eg-Morta, tamo prema Španiji i sve do moćnog Marselja. Setio sam se čudesnog filma, Lamorisove Bele grive, koja je u moju generaciju übeležila značajan znak. Film je snimljen tu u Kamargu. U Arlu nas je dočekao mistral i to žestok. Nisam hteo da ulazimo u grad, stali smo izvan bcdcma, uz samu Ronu, Jedan mosl, od belog kamena, močan most, nadvijen nad reku pedesetak mctara, a onda kao izbrisan gumicom. Blešti na suncu kao nepomična zamišljena ptica koja je gledala ka drugoj obali. Ta druga, neslala polovina mosta, izazivala me je. Pomislio sam na taj most kao na ncko zabranjcno voće. Ne, nisam došao ovamo radi slika, mostovi ne šume, ne pevaju, mostovi su sasvim, sasvim nemi, ne oglašavaju se ni kad su celi, ni kad su samo torzo-most. Onda sam se sagnuo nad samu vodu, nad rcku koja je treperila kao šlo je trcpcrilo lišće, srcbrno-zcleno, zclcno-srebrno lišće topole. Uglcdao sam za trcnutak zanosnu Fransoaz iz Tizi-Uzua, dcvojčicu iz meni nepoznatog afričkog grada, kako leži na ovlažcnom

137