RTV Teorija i praksa

učestalost. Govor se obezvučava i lišava ličnih svojstava. On gubi i intonaciona obeležja. 5 To su govorna oštećenja do kojih je došlo usled sredinskih ili psiholoških stresnih situacija. Psihoanalitičari imaju svoja posebna i zanimljiva tumačenja jezičkih omaški kao nesvesnih snaga koje su došle do izražaja usled mentalnih konflikata. Po njima one zaslužuju posebnu psihoanalitičku interpretaciju i mogu biti u vezi sa mentalnim tegobama i zdravljem. Valja znati da razvijena, dobra govorna kultura omogućava govorniku da čvrsto drži pod kontrolom svoju glavu i da vešto uz pomoć talamusa i malog mozga izbegava ili ispravlja automatski često i nesvesno učinjene omaške u govoru. Nesreća je što isto tako i slušaoci automatski ispravljaju govornikove omaške koje ponekad ni on nije uočio. Međutim.-ako su suviše česte omaške ometaju primanje poruke a slušaoci negativno reaguju na njih. Ljute se jer ih greške spikera u govoru zamaraju i čine da više ne • mogu da prate sadržaj. Ne mogu da misle na ono šta neko kaže već na ono kako je nešto kazano. Time je poremećen opšti fiziološki zakon koji je značajan i za govor; da se sa najmanje snage i u slušanju i u govorenju postigne najviše efekata. 6 Da bi se oni postigli valja znati da govor na televiziji ima svoje uslove ostvarivanja i svoje zahteve. On mora da stoji u saradničkom odnosu, u sadejstvu sa slikom i zvukom - muzikom. Neuki učesnici na televiziji daju prednost slici. Ne zaboravljaju na frizuru, lep izgled, spreman osmeh. Oni pomno razmišljaju o pozi ili o kravati, često ne znajući šta sami sa sobom i svojim rukama da rade. Željni da im slika preko „malog prozora u svet” ide među milione gledalaca, zaboravljaju potpuno na značaj izgovorene reči koja

5 S. Vasić, J. Davidović, M. Đorović, „Artikulacija kao indikacija hipoksićkog stanja”, Instilul za vazduhoplovnu medicinu, 1976, Zemun, 6 G.K. Zipf, Thcpsycho-biology of langiiagc, The M.I.T. Press Cambridge, 1968, Masaćusets.

60