Rusko-srpsko ogledalo

— Раъен сам! помисли дуечак, и обли га хладан зно]. — Хову ли узмоби даъе иви или ву пасти на, путу.

Стисну зубе‘и продужи дазъе. да трчи, док су му пред замагъеним очима пролидетале слике ветових другова и сваки од вих као да, га ]е молио:

— Само ош мало, Богдане, потрчи, потрчи.

Рука ]е стала, све ]аче да, га пече, али он само ‹<тисну зубе и трчао ]е све даъе у правцу Видова

Села, док се на]зад не дохвати познатог сеоског пута и по]ури према осв]етъеним прозорима,. едне сеоке кубе. Пред азли]ом га, дочека стражал.

— Сто]! Во иде? — Курир Пете чете! — избаци Богдан без даха,

Уведоше га у куву. Очи]у засли]етъених од ‹св]етлости лампе, Богдан ]едва, познаде командира бригаде и оштро га, поздрави.

55