Rusko-srpsko ogledalo

жи, на левом. Долазе официри, водник команду}е »мирно< и стро] замире, испружен као под конад. »Почните прозивку,« тихо говори на]стари]и официр, и, одговоривши: »Разумем, да почнем прозивку<, водник чете иступа ]едан корак, отвара четни списак и почиъе прозивку:

— Абдулаев!

— да!

— Аверин!

— да-а!

— Василевски!

—- ЧЗа-а-а!... +

Мноштво гласова — громких и пригушених, грубих и ъежних, мужевних и дечачки звонких одазива, се у овом моменту Широм целе наше огромне земъе, од Кавкаских Планина до Баренцова Мора: у смира] дана, многомилионска, руска арми]а бро]и и пребро]ава, сво]е мойне редове.

....Тако се и у чети гд}е |е служио Салта, Матросов обавъала, ова, вечерюа, прозивка..

Намешта)уби успут избледелу во]ничку блузу, изалтаю |е из шалора командира, чете стари]и ла)тнант Хрустаъов. Чета, ]е вей постро]ена. Два, реда во]ника, поставъених према висини стаса, налазила, су се на ивици шуме.

— Ми-и-рно! — команду]е водник, иако ъуди и онако сто]е непомично.

У рукама }е водника дебела прошивена къига,

— Почните прозивку, — каже официр.

61