Rusko-srpsko ogledalo

вей угаженом стазом, а, пред въима }е недирнут, дубок снег, сметови у висини човека. Бардаба]ев ]е висок момак, иначе деснокрилни, писато му ]е да иде на челу стро]а. Али како |е овамо доспео Сала, омален човек, средъег раста? Али тако се увек дешава: некако сам од себе изби]а он увек напред, нарочито пред борбу.

А у шуми }е дивно. ош ]е зима, ош мраз штипа, нос и образе, ош шкрипи снег под ногама, али нешто вей наговештава пролебе. Лак мирис смоле опи]а. Штета, што се не сме певали: с песмом се лакше иде.

Као и увек пред борбу, говоре о безнача]ним стварима. .

— Валенок, Баво га, однео! — каже Бардабадев.

— Шта, е?2

— Пробо] на целом фронту... На претима, }е иструлело... Набило се‘сад снега, валъда, }едно десет килограма.

Не мари, — рече Сала, — ето причека], осво]и-_ емо Чернушку — набавибеш кучине, запушивенш. То ти }е на]сигурни)а, ствар.

— ›»На]сигурни)а, ствар!« — гунфа, Бардабадев. — Треба, прво ову Чернушку осводити.

Салла, Бути. Вути и Бардабадев. Обо}е мисле на дЩедно исто. .. а

— Хобемо ли осво]ити? — пита назад Бардабадев. и ий

— Хобемо, — одговара, Оалпа.

87