Rusko-srpsko ogledalo

Не зауставъа]уви се, командир га а узе за, лакал. Пошли су упоредо.

— Та-а-ако, — рече Арт]ухов. — А а, друже тарди4ски првеноарме]че Матросове, уосталом, хоБу нешто да, вам предложим.

Салиа, се уозбиъи и искоса погледа командира.

— Ховете ли да ми будете ордонанс?

Сала сав устрепта и сам осети како су почели. да, му горе уши и образи.

— Наравно, друже стариди латнанте. Хопу.

— Е па, бивеш мо} ордонанс. Сад се држи поред мене. Расположеье }е, значи, добро?

— Чак и врло добро.

— А како момци?

— Момци — соколови!

— Хобеш ли да пушиш?

— ›Казбекх небу одбити.

Од добре, }аке цигарете Матросову се заврти у глави. Опет ]е добио воъу да пева. Придржава]уви руком машину, он }е сад ишао лаким широким кораком, трудеби се да иде тако да и за Артухова остане места, на, стави.

— Друже стари]и ладтнанте, — рекаю ]е он изненада, не гледа]уби у командира, — осмем ли вас нешто питали?

— Да чу}ем. ее:

— Ималте ли кога од подбнной

— Како да не... Имам, сревом, породицу, и то овебу.

— А ]а никога немам...