Seljački kredit : fakta, misli, kritika

174

чињеницу признаје и сам отац србијанског задругарства, г. Аврамовић, у јубиларној књизи приликом тридесетогодишњице. „Данас, после 30 година рада“, вели он на стр. 55. „ не можемо рећи да смо увек и свугде налазили на разумевање за ово гледиште. Многи, нарочито сељеци, нису моли да схвате, зашто су им потреона мењања и новачења“. Још је много отвор=није и са много више горчине учинио 01 то признање у својој последњој, већ цитираној књизи („Наше сељачко газдинство“). Тамо се налази чак и тврђење, које у устима јед-

ног пионира задругарства страшно звучи, а које гласи: „Задругари нису дорасли за задружна питања“. Како је опште место у Социјално! Ексномији, да се пољопривреда не може да унапреди без задругарства, то је потребно, да испитамо узроке његовом слабом успеху код нас.

Узрок можемо поделити у две групе: један се односи на само оснивање задруге, а други на њезино функционирање и интензифицирање.

Било је већ речи о томе, да је код Србина јако развијен индивидуализам. То је једна н=социјална особина. То је тежња к изолованости у привредној делатности. „Многи мисле, вели г. Аврамовић, да је лака ствар наговорити с= љака на заједничку употребу справа. То није ни лако ни просто. Сељак тежи да сам за себе има све справе“).

Има људи, идеалиста, који мисле, да породична задруга служи као школа за економску задругу. По моме мишљењу противно је тачно. Код нас су породичне задруге експлодирале под дејством нагомиланог незадовољства задругара. Успомене су још свеже и то је та психолошка отежица при образовању задруга. Код нас је потребно много више рада и обрађивања сељака ради образовања задруге односно ступања у исту, но у другом свету. С правом истиче Г. Аврамовић, да су тек нове генерације учиниле

5 »Трилесет годипа по Та.« етр. 115.