Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

68 Лоренс Стерн

је то нека мучитељица бољетица а не човек: који вас држи унутра — зло ће ишчезнути, и ви ћете -поднети другу половину без жалбе.

Усред поцикивања у том разговору са собом прекиде ме некакав глас, који ми се учини као да долази од неког детета које цвили што не може ван —_ загледах ходником горе доле, па не смотривши ни човека ни жену нити какво дете, изиђем не обраћајући више пажње.

Кад се вратих истим ходником, чух оне исте речи два пута; и кад погледах у вис, спазих да је то неки чворак који је висио у малој крлетки. „Не мог“ ван — не могу ван“, рече чворак.

Застадох гледајући у птицу, а она се залетала, чим би се когод појавио у ходнику, на ону страну с које је ко долазио, са истом жалбом на своје робовање. — „Не могу ван“, — рече чворак. — Бог нека ти је на помоћи! рекох ја, баш ћу те пустити, па било шта било; обиђем око крлетке да пронађем враташца; она су била чврсто оплетена и скроз преплетена жицом и нису се могла отворити друкчије осим да се крлетка развали. — Навалих обема рукама.

Птица полете на место где сам ја покушавао да је ослободим, па промоливши главицу кроз решетку, притисну својим прсима као у нестрпљењу. Бојим се, јадни створе, да те нећу видети на слободи, — Не, рече чворак. — „Не могу ван — не могу ван“, рече чворак,

Признајем да ми се никад саучешће нежније не разбуди, нити се сећам кога догађаја у своме животу, где би се расејани духови којима мој разум није био до мехур, тако нагло окупљени повратили, Звуци су истина били механични, али је ипак у том поју било толико природне истинитости, да они од једном преметнуше све моје правилно умовање о Бастиљи, и ја се тешка срца почех пети уз степенице, поричући сваку реч коју сам био рекао силазећи низ њих.