Sion

386

је да напшпе апологпју болесним појавима у области духовној, као што су: хал јцинација, екстаз итд. и још — таку апологнју, која се морала изметнути готово у апотеозу брааених предмета, само да би постигла своју цељ. У такој прилица са свим је незгодно говорити јасно и тачно , јер би се одмах поггазала нескладеост мишљења; н тако нужно је опет крити се за Фразе, које толико не изражавају никаких одређених појмова, колнко што нагоне човека да мисли , да се под њима сакрива нешто дубоко. „Ускн појмови о томе како човек може кренути памећу сметају нам у оцењивању извесних историјских иитања! : ' Па какве су то широке идеје у овом предмету ? Како треба разумевати така стања душевна, а да се не изнесу у лажној боји? „Ми смо — вели ппсац даље —' са евојим здравим разумом пигмеји, и нећемо никад ништа велико учинито. Ко од нас може извршити онако дело као што га изврши ексцентрик Француско азиски, илн истерична Тереза? Нека доктори говоре да су то болесна стања и нека нх кршћавају приличним именима; речи не значе ништа; здрав и болестан, то су са свим односне ствари." Штета, што овде не можемо по више рећи о дицима , која су наведена у примерима, те да покажемо колико им доликују придевени епитети (јер би се тиме много удалили од главног предмета); али све једно је — што год писац говори о тим лпцима , то исто он разуме и о свима у опште великим људма у историји цркве и целога света. На пример, место Франциска асискога узмимо св. апостола Павла, коме по Ренанову погледу још више доликује онај назив што је придевен Франциску, и кога без сумње сваки признати мора, да је дадеко већи од Франциска у историји, — па узело се то с које му драго тачке гледишта. Па онда? Има ли у том придавању имена што, што би правдало ексцентричност и така болесна стања? Кад би тога било — онда би требало само рећи да је бео човек — црн, да је леп — ружан, па да се докаже, да је црнило и наказ-