Sion

494

сусретоше као своју браћу и предложише им своју помоћ при зидању храма. Но Јудеји одбацише њихову помоћ, сматрајући их за невернике и безбожнике. Због овог се Самирјани заваде с њима и постану заклети њихови непријатељи;по кратком времену они начине за се цркву на гори Гарицину. Јудеји прогласе да је тај храм незаконит, да је и богослужеље у њему незаконито и противно Богу. те с тога за време Јована Гиркана успеду да се тај храм разруши, чиме наравно увредише Самарјане и учинише неизмирљиву мржњу међу собом. Самарјанка жељаше сад да дозна, ко је у овоме прав — да л.и Јудеји, иди они — Самарјани, те с тога и запита Исуса говорећи: „очеви наши молише се Богу на овој гори (пружајући руку на гору Гарицим) а ви велите, да је место за богоиољу једини само Јерусалим." Јудеји бејаху прави у овом случају. За сво време старога завета жртве требало је приносити само у храму Јерусалимском. Бог је наредио да се сазида само један храм у Јерусалиму, желећи тиме да одучи Јудеје од многобожија и да улије у њих веру у јединог Бога. Осем тога сви закони Јудејски бејаху тек слика Христа — Месије и спремаху људе за дочек Спаситеља. С тога је њих требало тачно испуњавати до доласка Месије. Спасење људи требало је да искрсне од Јудеје. И ево због чега Исус одговори Самарјанки: „ви незнате чему се молите, а ми знамо чему се клањамо, јер спасење мора доћи од Јудеје." Но Јудеји неправилно сваћаху значај својега закона. Сви обреди Јудејски беху важни у толико, у колико су служили сликом прообразом Месије и спремали људе да овога дочекају, а сами собом они нису могли да спасу никога. Тако на пр. спасавала је људе вера у јединог Бога а не молитва у једином храму, — спасавала их вера у будућу жртву Спаситеља а не саме жртве које су они приносили, — спасавало их очишћење душе од зла, а не умивање тела водом, — спасавало их унутрашње, духовно , а не спољашње телесно очишћење. Но Јудеји, нарочито Фарисеји мишљаху да их спасава сами храм, жртве и умивања. Следствено приносише на жртву не душу своју, не мисли и осећања своја, — већ саму спољност и видљиве своје обреде, т. ј. поштоваху не саму истину већ ону слику којом им Бог одкриваше и исказиваше ту истину. Исус Христос — казав самарјанки — да је законито богослужење код Јудеја, да Спаситељ мора доћи од Јудеје, казао је уједно и то, да ће сви обреди јудејски скоро престати, да је истинско богопоштовање не у спољашним делима већ у духу, не у сликама