Sion

205

чешћи додири међу Србима — односно србске цркве и цариградске. Јединствено ово питање и занимаће нас.у овим нашим чланцима, пропуштајући млоге друге важне догађаје, односеће се к нашој црквенској историји. Грчки свештеници, послани Василијем у Србију да проповедају науку хришћанску, беху исте среће — ако још не горе — од латинских нропагандиста у делу проповедања; јер њихова наука не укорењаваше се код Срба и не налазаше одзива, нити пак учитељи имађаху љубави код своје пастве, као год и латински. Они такође беху охола и надувена створења, на које Срби с презрењем гледаху. Срби су тражили учитеље, који ће их учити на њиховом матерњем језику, а Грци проповедници, по свом Фанариотском карактеру, гледаху на српски језик, као на дивљи — варварски, и с тога не жудише они, да што нре српски језик изуче и с тим придобију своју паству, већ напротив и они почеше пропагандовати код Срба за распространење грчког језика — заборавив, како су латински пропагандисти прошли, кад су и они били зајавили претензију на свој латински језик. Срби пак, оставши верни својој народности а и свом језику, одма изјаве велико незадовољство противгрчких попова а неки такође иочну опет враћати се ксвојој пређашњој — незнабожачкој релиђији. Овде опет настају жалосни тренутци по српску цркву, који су је трзали до појављења словенских учитеља Еирила и Методија. Свему томе беху узрок јегоистични Фанариоти грчки и властољубиви и частољубиви легати римски, о чему ћемо се у продужењу нашег чланка уверити. Свакоме је извесно, да промисао божији неоставља онога, који тежи за добром и истином, па и овде је сво1 - у моћ показао; јер баш тада, кад код Срба и последња искра хришћанске светлости хтеде да се угаси, јављају се на њиховој територији нови пламеноносци хришћанске светлости — која продре својом брзином кроз све крајеве српСке и својим новим