Sion

270

спустише болнога у кућу пред Ис. Христа. — И гле! болник, кога људи донеше на постељи, и који не могаше да се миче ни једним дедом тела својега, јер беше узет, само на речи Спаситељеве : Чддо! шп^цјднјтса тев -б гр^си ткои, костдни, возл\и одрг ткои и иди кг дом2 ткои, — устаде пред целим сакупљеним народом здрав-читав, као да никад не беше болестан. Не можемо, а да се овде не упитамо, др. сл., шта значе ове речи Спаситељеве, управљене на болника: „Чддо! отпг>фдктсА тек1; гр^ћси ткои", којима се зачуди и сакупљени око Спаситеља народ, и у којима лукави књижевници јудејски видоше хулење на Бога, по својој зависти према Спаситељу рода човечанског? — Из јеванђелске приче видимо , да је болесник страдао од телесне болести, јер не беше кадар да влада телом својим; па на што су онда оне речи Спаситељеве, које се не тичу тела, него душе болесникове ? Да, ми, заиста, у причи видимо болесника, који страдаше од телесне бољке, и коме, по ограниченом човечанском мишљењу, требаше лека само за тело. Али свезнајући ум —• све зна; свевидеће око — све види. Оно, што не беше кадар да прозре ум човеков, по својој ограничености, није могло бити сакривено од ума Богочовекова. — Као што вешт и искусан лекар лако сазнаје узрок болести, па не лечи саму болест, него узрок њезин; или као што мудар државник не стара се да угушује само зло, кад је оно већ поникло у народу, него се мудрим законима стара да уклони и уништи све оно, из чега зло пониче; — или, напослетку, као што вешт орач, кад изиђе на њиву своју да плеви, не одкида само стабло корову, него се стара да му корен из земље исчуиа, како више не би могао понићи; — тако исто и Спаситељ рода човечанског, — знајући из чега је поникла болест телесна код болесника, — не лечи саму болест него утаманл^је клицу, из које болест поникла беше. — Сад нам је јасно, др. сл., да се у данашњој јеван-