Sion

314

пошто је сву Босну умнрио , онда се учадорио више Пазара на брду што се „Свој-Бог" зове, да се одмори. Вече је било тихо и сви, који су у иратњи Синановој били, беху поспали, само паша није, он се ваљада био бавио мислију о својим силним победама. На један мах чује он да некакова звона бију. Одкуда то? Зар још пма у Босни какво место , које ја нисам попалио? Зар још пма цркве, која тако јасним гласом звони, славп ришћанскога Бога, помпсли паша у себи, и скочн па рече: то несме бити! Кад сам ја од Србина Синадина постао Синан-иаша , онда несме ништа српско бити. Све се мора истурчити; па је својим гдасом избудио све, који у пратњи с њим бејаху тамо, и рече: „Где та звона бију, тамо морам ићи." И он смело крену сву своју војску право на Сопоћане, јер звона, која јепаша чуо, звонила су овди у Сопоћапима почем калуђери , мислећи да је Сииан отишао , чинили су бденије, благодарећи Богу , што их је мимоишла напаст, коју су непзбежно изчекивали. Глас о доласку Синан-паше изненадио је калуђере. Но они уместо да очајавају сложно се скупе, па несмејући чекати Турке у манастир, крену се да их негде у бусијама дочекају , да се с њима ударе, и одавде ношав сретну се код оне планине, те се ту потуку страшно. Срби готово сви изгину, но п Турака је млого више пало, јер се ненадаху тако изненадном нападају. И тако ти се ту начине она два гробља која нам и данас исказују живо пред очима жестину ондашњег боја. Паша после дође са остатком своје војске у манастир, и опљачкавши га попалп и разруши, па се натраг врати, а нас све, који се око манастира десисмо, изтурчи. Ето тако је пропао, заврпш чико, овај манастир, који Бог зна хоће ли икада дочекати да се обиови, а мени и данас стоје на тавану свечарски лонди. Причаше ми покојни ђед, да смо ми, кад бејасмо ришћани, млого богати билн, а славили смо светога Аранђела, а сад — дина ми — веома смо оголили те смо сиротиња," и тешки уздах из његови прсију чу се, тако да и мени бејаше жао човека, коме своја прва прађедовска вера драга беше. Одморпвши сејош мало, појахасмо коње и опростивши се са чиком. растадосмо се; и премда бејаше доцкан ипак стигосмо у Пазар у први сутоњ. Ту ноћ нисам повољно спавао. Сву ноћ бејах неким мислима и неким сановима обтерећен, а сутра дан рано кренусмо се да посјетимо Ђурђеве стубове који на једно У г сахата лаког ода све узбрдо удаљени виђаху се. Нађосмо једнога пратиоца и ионесосмо нешто мало за доручак; пошто стигосмо уђосмо у цркву која ми се чињаше, да је без темеља, онако просто на камену озн-