Sion

410

него га зову „Одметник дарев." Овомвојводн, та.ј дар, што је владао целим светом, даде овај крај овуда н сву Србпју данашњу, Босну и Ерцеговину, да над овнм земљама госнодари ; но да се нокорава цару н његовој заповестп. Али овај безименп, и са поменутпм разним именима, власнпк, чпм се дочеиа славе и силе одма се одметне од дара, а цар чувши то пође на њ с војском, а војвода опет изађе са својом, сукобе се на месту где је данашњн Скобаљ; те се то место тако п ирозове отуда. Онп се нобпју па међи Скобаља и Борка, те се то место тако п прозове, на коме је данашњи Борак. Цар надбије свог војводу, ухвати га, а оваЈ вешт некако нзмоли мплост и бацн кривицу на другог. Од то доба прозове се Борак, којп се и данас тако зове, а на место разрушене варошп населп се село Скобаљ, од скобљенпх двеју војска; н то је место тада тај цар проклео, да у њему не може нпкада бпти внше од 30 порескпх глава. колико је тисућа војника његовпх пало. Тако и кмет Иво држи, те што је нарастао број сада до 38 пор. глава, то ће велн бнтп велики некн помор. Тако је то бивало од вајкада, да пређе преко 30 пор. глава но носле тога ударп помор на смањи страшно млого. Ово је друго, а да је зајиста тако н дан данашњи нскоиавају на деломе венцу Главице разне старе ствари, као: стреле, копља, новце, судове, неке крбањке, неке лонце, зидине и т. д. На молбу моју, да мп ма п једну од тпх стварчица иокажу не хтеде нп један да то учпни, те пх тако и невидох. Треће је што се самог овог споменнка тиче, п то кад се пажљпво прегледа, онда се впди : да је ова садања н бивша часна трпеза само одломак од неког већег каменог споменпка, као што се то види на његовом источном окрајку и нервазу овога-. Друго онје зајиста тврди белутак, а таквог камена неналази се пигде овде близу у околини. Истина је у свему скоро раван онпм поклопницима, или надгробним плочама, а и оном биљегу, али се и иа овима познаје да п сами нису отесанп рад ове цели, коју сада врше, него су такође неки одломцн од већих пекпх ствари. Осим овог: под часном овом трпезом, стуб је од сасвим другог камена. Он је, као и оне четирп поклопнице у ненадавој башчи, од црвеног пешчаника, који је млого мекши од овог белутка. А да је природно и да се по себи разуме, даје обично стуб од једног камена са часном трпезом, или бар, ако не то, он треба да је од тв,рђег, а не никад од слабијег, јер држи терет на себи, то ће свако признати; па нз свега овог јасио излазп, да је ова садања часна трпеза само пребијен већн неки споменик, п да је овај одломак од тога узет