Sion

519

Луго ннје трајало док су се очима неколико нута премедали од главе до пете, ухватише се и богме је се чуло како кости пуцају и у једног и у другог, и како кичма и ртењача хрска, као каква хрскашзца. Носилн су се дуго док онај мирни не лупи о земљу нашег букача и то тако да је се само чуло „гњек". Онајштоје јачи удари неколико пута обореног коленима у трбух, и једном песппцом у чело, па ником ништа, као да није ништа ни бпло,јер је то таква правда хрвача. Болан, п убијен, диже се онај чикач, па смирено и тужно уђе у механу, где је, као свети Л.азар по ускрсу из гроба изгледао. Ја питах кмета: зашто онај онога бије, и т. д. А он ми одговори: да се он немеша у старе обичаје. Но није ту била ствар обичаја него етвар оканице вина, ако не више што то вече понп, кмет сам и којом је хтео и нас да части. Тако се сврши та сва драма. По вечери која је више на номије, но вечеру, наличила, одосмо ја и отац Која у тобож првокласне механе собу. У њој су до душе била два кревета са ностељама каква се може замислити, ако ко ирестави себи кошуљу п кецељу оног лица које на козарама иепрестано коље и топи лој. Разлика је у томе што ове имадоше и друге мирисе, ван као од лоја и закланих млогих животиаа. Ту није било могуће свући се, да се не испрљају кошуље, те с тога ја легох онако нескинут. Тек што смо легли кад тисућами тисућп бува, а нарочито стеница не са обичним устима н зубима стеничним, ако нх ове имају, него са чисто највећих и најљућих паса, одиочеше уједати нас и својски клати тако: да нисам могао сву ноћ тренути. Осим овог један брат нз прека, побегавши Граничар, за ког се држи да је циганин или Влах, о чему се сумњамо, сву драгу божију ноћ преиева неке песме са припевима: Дико Јово! Јово Јоване! Дико Јово! Не дај зори У свету те нема Јоване! Да сване !" Милина је било слушати човека, који се можда први пут у свом веку нађе у слободи и братској слободној земљи. Он је подпуно наличио на славуја, који пзмакне из господског кавеза, па од радости, што је се докопао слободе, непрестано пева све дотле, докле му жила непукне и не прецркне од велике радостп и големог весеља. Боже мо.ј! да чудпа лн тп је и предивна моћ н највећа срећа на свету слобода, слобода! А што је год она дивнија и спасоноснија за народ и све твари п створове божије, тим је свевише п више стежу и окивају неки, као да моћ не ће нпкад битиустању да узме мах над слабошћу. Људи божији! сетите се шта сте?