Sion

485

тишини пење, да се у самоћи удаљен, узвишен од евега што је земаљско, што лако одвдачи ум и срце човеково од Бога, а приближен небу — номоли оцу своме небескоме. А како изгледаше у томе тренутку у по ноћи — природа земаљска? Све што испод неба беше живога, људи, који по ваздан тумараху тамо-амо, борављаху тада сан, који се мал.0 чим разликоваше од вечнога санка*мртвијех: величанствене палате и дворови људски неразликоваху се и од нростих насеоба, а злато сребро и драго камење ничим се не разликоваше од простих метала; сјај и лепота изчезда беше у тамнини ноћној, једино небо са својим красним и светлећим звездама — престо Господа Саваота — привлачаше тада б} г дне очи човекове! Ето на тој гори и у такој тишини приноси Господ топлу молитву оцу своме о спасењу свију народа овога света. — И у ономе тренутку када Господ подиже очи н руке своје ка небу звезданоме, ка престолу оца свога, засија и сва иланина светлоћом необичном, лице Господа нашег постаде јасније од сунца а хаљине му беље од снега и у тој светлоћн угледаше апостоли Мојсеја и Илију говореће са Христом о страдању и смрти његовој. Ова два лица представише се апостолима ради сведоџбе, да је Исус Христос велики законодавац и поборник закона у новом завету, као што бише у старом завету Мојсеј и Илија. Апостол Петар видевши таку славу свога учитеља, од милине дође у усхићење па рече: „Госиоде, добро нам је овде, да начинимо три колебе: једну теби, једну Мојсеју и једну Илији; али кад он то говораше, облак светао спусти се до њих и чу се глас из истог облака: » то је син мој љубазни: њега слушајте." Кад тај глас чуше апостоли, снага их од великога страха издаде, те попадаше на земљу, но Господ цриђе к' њима и рече им: „устаните и небојте се, и и кад устадоше никог другог невидоше осем Исуса једнога, који враћајући се с горе заједно с њима рече им, да о томе никоме неказују до дана ускрснућа његова. И ми данас, бл. хришћ. као посљедоваоци Христа чусмо из Еванђеља речи Бога Оца: „Тога иослушајте." Ако икада а оно данас је најириличније да запитамо сами себе, да ли га слушамо онако, као што је његова света воља? За три и ио године иђаше Исус непрестано од једне вароши ка другој, од једнога места на друго свуда проповедајући и сејући семе слова божијег. Свуда је људе учио, да Бога треба поштовати Духом и истином и заповести његове извршивати тачно; да ближње своје треба волети, неоговаравати их, добро им чинити, у нужди и невољи нотпомагати их, једном речи чинити им све оно. што бисмо сами себи желили. Па