Školski glasnik

ИШОЛСКИ ГЛАСНИК

„Отварај, учнјељу, ја сам Ђорђе Скопљанче"*). „Не знам да ли си ти, Ђорђе, и док ми не кажеш одзив и лозивку нећу ти отворити", одговори учатељ. Умјесто одзива и лозинке оеу се плотун у школске прозоре, од чега се сва зграда затресе, и каза учитељу да нису то они за које се издаваху већ бугарска чета, која одавна пријети и њему и цијелом селу да ће их све иоиалити и поубијатл ако. се не одрекну српског имена и не затворе ериску пшолу. Но јуначко срце младог учитеља Тодора не даде се уилашити, већ се лати јединог свог друга у кога се у овој самоћи надаше, своју драгу брзометку, па поче из ње да сипа ватру на ове разЗојнике, који хоће пошто пото да униште српско име у овој класичној српској земљи. Настаде пуцњава у свом селу. С једног се краја села чује узвик еељака: „Не дајте браћо погину нам учитељ". —■ А из групе ових грозних разбојника чује се: „Предавајте се селани аз сум Вабата блгарски војвода, и всички които ми се не предадат ште погибнат од манлихерки на мојите момчета" (четника). „Ура!" „Напред!" Држте се кукавице!" такви и други њима слични узвици и грмљава пушака бјеху, поздрав овим незваним гостима. А из шкоде се поред пуцња иетице одлагаше стих пјесме „Што је некад било наше Опет м ра бнти наше Бјела вила ори глас... Настаде прави лом. Прасак пушака проламаше ваздух, само се по кад кад чујаху пријетећи узвици и псовке с једне и друге стране. На једном се крају крова школске зграде појави пламен. „Не дајмо, браћо, школа нам гори" — одлеже се глас из стотину грла ој ; стране сељака који јуришаше напред да спасу учитеља. али их учестала паљба са стране непријатељске чете поново врати. Школу све више пламен обузимље. Већ се и јаук рањеника чује, а из кућа сеос*их плач жена и дјеце и њихово нарицање, даје још већу трагичност овој иначе грозној слици. С југоиеточне стране села трчећим кораком наступа гомила до грла наоружаних људи. То су *) Војвода ерпске чете.

сељаци из оближшег сриског села С. који својој браћи у помоћ трчаху. Пред њима њихов учитељ В., млад човјек, од својих од прилике 25 година, у цивилу, с опанцима на ногама. а брзометком о рамену као да лети. Приближив се селу извади и.з џепа свиралу и трипут засвира давши тим знак сељацима овога села, да су им Срби у помоћ притекли, а кад угледа да је школа у пламену, окрену се својим сељацима и из свега грла узвикну : „ Враћо, у помоћ, браћо, школа гори. можда је учитељ Тодор у њој", — као помамни јурнуше ови и осЈше плотун таман у бок непријатељској чети, којој према узвицима сељака и пуцњави, могоше погодити позицију на којој се бијише устројила. Радосни узвици, како оних који видише да им је помоћ пружсна, тако и ових, који у помоћ притицаху, и грмљава пушака одјекиваху кроз брда и долове, и одјек њихов показиваше свима како Србин гине а не да своје огњиште и чува своје име. Пламен већ бјеше обузео цио школски кров. Одушевљена пјесма и пуцњава петице из школе бјеше умукнула. Паљба са стране непријатељске чете поче да бива све слабија, јер их унакрсна ватра у коју су дошли, нагнала на бјегство, пошто су на бојишту оставили четири евоја мртва друга. На стеиеницама шк >лским које бјеше пламен ночео да обухвата виде се људске слике како се пењу и чује се дозивање : „Тодоре!" „Учитељу!" „Јеси ли жив!" Нема викаква одговора. Тек послије кратког времена на свјетлости од пламена јасно се види, гдје учитељ В. са још два сељака изнесоше мртво тијело учитеља Тодора и иоставшпе га на земљу. Страшан призор! Пламен уништио до темеља школску зграду, на ливади пре^ школом мртво тијело учитељево, а око њега гомила сељака стала ка<> окамењена па плаче. Блиједи мјесец сакри своје лице нод облак да не гледа ову гркзну слику. А лаки ноћни иовјетарац игра се праменом црне косе, која бијаше ио блиједом челу Тодоровом пала. Шуштање лишћа на багрену пред школом бијаше тако тужно, и чини се човјеку као да кроз њега слуша неки глас који каже: „Слава теби народни учитељу, који свој живот ноложи на бранику своје школе." Из -Срп, Школе". Антоније ТодоровиК