Školski glasnik

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

лиа зм школу и учите-ље

Бр. 7.

У Ново(*\ Саду, 15. апрала 1909.

Год. II.

САДРЖАЈ : Ослободимо ее појачке дузкноети! Од Т. Костића, Н. Сад. — Предавања за увод у експеримешалну педагогију од др. Е Мојмана, превод др. II. Радосављевића — Данашња јавна настава у Нешачкој. — Учитељство: Учитељска солидарност је „Фикеа идеја". — Практичне обраде: Лекција из мађ. језика за I. р., од Д. Ружића, учигеља, Н. Сад. — Из пгколеке еамоуправе : Време за годишње испите. — Стручна школека анкета. — Срески зборови: Седница новосадског срееког учит. збора. — Преглед књига : Увод у историју васпитних теорија, од О. Браунинга, превод др. М. Шевића. —Ј. уоп Лег Тоггеп : Тјћег Јав АиКаввипјгв и. ХЈп1:ег8оће1(1ип§8 тегшб^еп Шг орНвсће В]1<3ег ће! К1пс1ег. од др. II. Радоеављевића, — Белешке. — Одговори уредништва. —

Ослободимо се појачке дужности! — Танаснје Костић, учитељ, Н. Сад. —

Поштовани зборе! Пало ми је у део данас, да на овом састанку нашем. новедем реч, о једном веома важном питању из учитељоког н?ивога нагаег. Јер одиста је дошло крајње време, да се то питање најозбиљније у претрес узме, да се пречисти и коначно са дпевног реда скине. Истина, питање то, о коме ће бити овде речи није наше животно питање. Међутим је оно, силом спекулативпих околности, дошло у тако тесну везу са животом нашим, да се данас једва даје распознати из њега. Но ако и истичем само једно важно питање, да ћу даеас о њему да проговорим, држим да ме ипак неће нико баш тако дословео разумети. Та то би уопште било криво мишљење о животу нашем. Изгледало би, да је све запело само око тог једног пптања, а све друго нам је у потпуном реду. Свугде нам наче смиље и ковиље и само да се још тога једног питања отресемо, па да нас видн Бог. Не. Има ту пуно и других важних питања, о којима би се дала реч повести А то је и природно. Та ми смо од вајкада туђи били. Од вајкада су нам се паметалп разни тут ри и покровитељи, који су нас за све ире држали и

*) Расправа из седнице новосадског среског учитељског збора одржаног у Н. Саду 1. (14) априла о. г.

у жпвоту посматрали, него за оно, нашто емо позвани били. А у томе стању, ми смо издирали свуда и за сваког, јер смо растргнути били на пупо неких споредних дужности, које нису никад имале везе са нвшим правим позивом, нити су уошнте имале, било какве сличности, са пашим правим занимањем, И што је још чудноватије. то наметање споредних дужности, ишло је увек некако ћутке и терало се њиме тако далеко, да иас никад нико. па ни из шале није запитао: Пристајемо ли ми уошнте на све те споредности. Не. Никоме ни бриге. Шта више, и ми смо сами ћутке сносили све, те се то наметање узимало за нешто са свим обично, да су нам се тиме силом стварале дужности, против којих нисмо имали права ни речи проговорити. Жалити се уоиште, био би неопростим грех, који не би ни силно време могло потрти. Изгледало је да смо били самим највишим нровиђењем одређени, да сносимо све, шго год нам се •— било с које стране натовари на плећа и ту — апела нијз било. Па зато сам дакле, од толиких важних питања, која нам се као сноредно наметнуте дужности истичу — узео у овај мах само наглашено једно да претрееемо, а ако нам се дадне згода да ускоро и о осталима проговоримо. А сад још мало историје, па онда од-