Školski glasnik

Бр. 15.

ШК0Ј1СКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 254.

клоности већ заустављене (сузбнјене) или уништене навикама, ко.је се добијају васнитањем. Од онога момента кад устаНемо, иа до онога кад у вече у кревет легнемо, 99% или 999 %о нагаих поступака пзвршују се чисто аутоматски или по навнци. Облачити се и свлачпти се, јести и пити, поздравнти се, скинути капу и устуипти место дамама —- све те радње, па чак и већина напшх свакодневних речи, утврдилп су се у нама, благодарећи понавл.ању, у таком тнпичном облику. да се оне .чогу узети готово као рефлексни покрети. На сваке врсте утисак, ми имамо готов одговор, који аутодатскн дајемо. Чак п речи, које ја у овом моменту овДе употребљавам, јесу згодан пример за то. Пошто сам ја раније већ читао предавања о навикама и у једној од својпх књига напнсао о њпма једну главу, коју сам за време штампе неколико пута прочитао, то мој језик, као што ја то јаспо опажам, независно од моје воље, понавља старе фразе, и ја, готово буквално, говорим опо, гато сам раније говорио. Мп смо просто жпвн комплекс, п, према мерн у којој смо таквп, мн се показујемо као стереотипно биће, које подражава п копнра своје сопствено пређагање „ја". II погато ми у сваком случају показујемо тепденцију да постанемо таква бпћа, онда из тога пзлази да главпо настојавање учитеља мора бити управл>ено на то, да уиесе у ученике оне навике, које ће му у потоњем животу донети највеће користп. Да се користим речима из једнс моје раније књиге и да вам кажем: Главии део сваког васпптања састојп се у томе, д а н а III у п е р в н у с и с т е м у н а ч п н и н а га п м с а в е з н п к о м, а н е н е п р и,јате'љем. Ми морамо своје тековине претворитп у капнтал, и згодно га сместптп тако, да можемо епокојно живети од његовог процентног приноса. Да бп Т О П О С Т И Г Л II М II М 0 р а М 0, у III Т 0 ј 0 могуће ранијем добу, начинити иавикнутим и аутоматским што ј е м о г у ћ е в е ћ у к о л и ч и н у к о р и сспих радња, и с таком пстом усрдношћу борити се протпв укорењпвања

таквих навика, које би нам могле штету нанети. Што већу количину свакодневних радња испадне нам за руком да начинимо аутоматским, које не траже напрезање, тим впгае ће нагае више духовне способности имати слободе у својој делатпости. Нема жалоснијег бића од човека који је навикнут на неодлучност (који нема одважности) и за кога је потребно нарочнто регаење воље у сваком поједином случају, -— кад му треба запалити цигару, поппти чагау чаја, лећи да спава, устати из кревета, или прихватити се за какав било, макар и најништавнцји посао. Код таквога човека впше од пола времена отиде на размпшљање о радњама, које би у самој ствари, требало извршитп готово без икаквог учегаћа свестп. Ако се свакодневне иавике, слпчне онима првпма, нису чврсто укорениле код кога од мојнх слушалаца он овога часа иека се подухватп да их прими п ојача у себп. У једиом спису професора Бепа има једна глава о моралнпм павикама, у којрј је нсказано неколико прекрасних практичних примера, који се могу свести на два главна правнла. Сагласно ирвоме од њих, при задобивању какве било иове навпке, или нри искорењивању старе, ми м о р а м о наоружат и с е н а ј с т р оЖ II ј 0 М II н е 0 д с т у п н о м р е ш е н 0 IIIћу да дејствујемо у нзвесном правцу. Користпте се свим оиим, гато може потпомоћи ојачавање нових мотива; упорно ставите себе у такве услове, који бн вас подржавали на новом путу; везујте себе обвезама, које се не слажу с вагапм старим навикама; ако .је могуће, обвежите себе заветом нред другатвом; — једном речју, старајте се свима иознати вам средствима да одржите своје регаење. Све то у почетку образовања нове навике ствара такво стање, у коме се пе прјављује тако брзо жеља наругаити нови режим, како би то могло бити прп другим условима, а са сваким даном чувања .новога режима, вероватиост његовог ругаења све внгае п вигае се умаљава. Ире много година ја сам ирочитао у.једним аустријским новинама оглас некога Рудолфа Н., у коме овај господин

\