Školski glasnik

Бр. 1. устављао,. паучпо точак народног напретка. Што буде та борба одлучнија, истрајнија, тим ће ире сијнути сунце среће нашом народу н бићемо ближе н>еговога нрепорода. Ириг. Стеван Радић. (Наставиће се).

Исправато се! Чудна смо бранжа ми учитељи. Ми смо п свачији н ничији. Кад која каста хоће да стресе са себе коју своју незгодну дужност, она лепо пронађе, да смо и њени потчпњени органи, те без и иајмање гриже савестп натоваре на плећа учитељска дужиост. А кад треба што нама да учини, онда нас се одриче као Петар Христа. Тако постуиају с пами највише с тога, што је знатан део учитељства опо што је рекао пок. С. Сремац за Банаћане. Повод овом мом резоновању дали су иоступци преч. Конзисторије и сл. ЕШО темишварског у погледу предавања науке вер* 1 деци, која похађају државну школу сентиванску. Чуо сам да нма још таквих случајева, али пошто иемам у рукама решења за остале случајеве, говорнћу само о сеитиваиском случају. Но пре тога направићемомало и увода. Науку вере свакако би требало да и код пас предају вероучитељи. Код другнх конфесија они и предају у свима школама, али пошто ничије свештенство није заузето тако силно својим званичпим пословима као наше што је, то .је наше свештенство силом околности ириморано да најсветију дужиост своју: васннтање подмладка пастве своје, повери учитељству, као много доколнијем сталежу! Да не би пак нестручњаци учитељи криво протумачили догму коју, држ. власт је упутила свештенство, да бар надзирава рад учитеља к"ао вероучител.а. II морамо се дивити да се и норед толике заузетости налазило свештеника, који су и преко целе годнне сваког веронаучног сата најревносније надзиравали рад учител.а. (Не могу а да ие споменем, како је и мене један свештенпк годпну дана

Стр. 3. ревносно надзиравао. Но морам признати, да се је за вр.еме ипшпекције слабо мешао у сам рад, но .је редовно чптао новине, Сад, да лн је он слушао или није, не знам, главно је, да ја нисам имао незгоде са преч. Конзисторијом.) Но говорнмо отворено. Наши свештеници зато не иредају науку вере на вероисповедним школама, јер би.јуморали без награде нредавати, а они ништа не раде бадава. То смемо тврдити с тога, што на оним школама где се наука вере уз награду предаје, катихете су свештеници. II што је још најжалосније, има свештеника који само на признаници фунгирају као катихете, а иначе нису они вероучитељи, но учитељи или нико. Да није ово само набачена тврдња споменућу вуковарску срп. школу. Учитељи предају науку вере деценијама, а прота прима паре као катпхета. А има таковпх случајева доста. 25. § Школ. Уредбе ставл.а у дужност учитељу, да предаје „све предмете". Тај § крњи и право и дужност евештеника. Јер свакојако због тог права п дужности и уче у богословији катихетику! Па да ли се је који оспособљеии вероучитељ оградио против тог §-а? Није. А како би се и ограђивао, када је ондашње свемоћно свештенство науку вере и нрошверцовало у тај §. А напослетку којим правом може и захтевати неко, да духовни пастири бадава уче подмладак иастве своје Христовој науцн? За новац — то је друга ствар. На комуналним државним школама катихете су свештеници. Учител>и не могу бити тамо катихете; алије тамо тај рад скопчан посебном новчаном наградом. Но у новије доба катихизирање на државним школама постаје за наше свештенство све незгодније. Држава награђује катихете само онда, ако катихизирају внше од 10 деце и то ако предају на мађ. језику. Како су наше власти забраниле, да се наука вере предаје на мађ. језику, то се по себи разуме, да свештеници не могу рачунати на државну награду. А како су уз то многе наше цркв. опћине тако сиромашне, да нису у стању да удовоље наредбама власти *

ШКОЛСКИ ГЛАСИНК