Školski glasnik

Вр . 1. Жалосно је, да нерад свештенички штити чак и БШО и то на уштрб свог преоптерећеног учитеља! Зашго власти и помоћу параграфа п без њих товаре на учитељство и туђе дужности? Зато, шго учитељство дела погрбљеним леђима, а на така леђа се најлакше товари. Оно нигде не показује да има и других органа сем погнутих леђа. С тога и играмо у друштву хамалску улогу. Пли зар то није право хамалство када — један други — учитељ, који нема у својој школи нп најнужнија учила, приређује са децом својом забаву у корист набавке цркв. барјака, а свештеник га из захвалиости кињи, товари му своје дужности и чини му сто непрнлика? — Кра.јње је време, да сваки своја н један другоме леђа исправљамо. По физичком закону само по себн ће се тада срозати све наметнуте дужностн. Ником не иде у рачун да нам помогпе; с тога морамо ми сами себп помоћп. Исправимо се и покажпмо да осим правих леђа имамо и ноге и руке па ако устреба и зубе, јер погиутнм леђима нећемо иикад ништа постићи. Мол, 25. јан. 1912. К. Замуровић.

Школа рада. Образовање воље. По нематком ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ, срп. нар. учител., (Наставак из 18. броја 1911. г.) Савремен покрет за преображај школе обележава се нарочито у два правца, наиме тиме, што она васпптни рад хоће да оснује на развијању детета. и што је њен пдеал раден човек. „Твој жпвот је дело" —јесте њен поклпч. Педагогија, која хоће да је заснована на исихологији, мора приписатп животу воље највиднији значај, пошто у неодељености душевног живота лежи основ сваког евесног рада п тнме заузима усредсређујући, владајући иоложај. Развијање исихичких токова бива у два правца. Осиова му је једнострано кретање. али свестан се рад не потисне, који произалази из дражења, те се развија компликоваиији облик тока: Између обима

Стр. 5.

промена покреће се као средиште ноједина свесна радња у све више образовање и тиме се раствара непосредна зависност покрета од утицаја дражења. Покрет постаје самосталан, пошто га све више одређује свестан рад. \'след вежбања, при компликованом току средишни фактор се све внше излучује, механизује и избором постаје једнострана потреба. Васпитање као свестап, хотимичан потпомагач развијања мора имати у виду оба ова нравца. Овде је пре свега у питању развијање помоћу образовања централног фактора, свесног рада. Развијање се може унапредити само органски. Овде не може бити скокова. Ми морамо узети дете какво јеете п ирема њему довести рад у везу. Код детета које ми добијемо у школу, рад свести је релативно још ограничен, распростире се на конкретно. и то непосредно на садање, а не обухваћа још удаљено па далек простор времена. Тако се и воља управља на конкретно и на оно, што постоји непосредно. Код малог простирања свести може се све иресадитн само у малом степену у душеван рад, који спољње утиче, као што сваки душеван рад при малом развитку мора брже томе да води. Сам душеван рад на овом ступњу још заостаје при упоређењу према раду, који спољње утиче. Психнчки ток је саразмерно још затворен и неодлучен, он води брже и потребније радњи. Стога дете у том добу мора свугде радити, бити радом заузето. Од њега се још пе може тражити опширан душеваи рад, који нриања за појимање или за слободне представе. Ми још не смемо захтевати да његова воља у већем обиму управ.т.а на душеван рад, пре свега на апстрактно. За то му не достаје грађа, него се морамо забавити са стварима и спољним светом, Данашња школа захтева од детета. да неколико сати, једно за другим управи своју вол>у на једностран душеван рад, и то у брзом пењању све више и више на апстрактно. Цело васпитање иретпоставља, да се воља детиња већ од основних начела руководи од апстрактних престава са сврхом и то од такових,

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК