Školski glasnik

Бр. 4.

непршшци. Наиме: брзо се исцрии само градиво тих дечјих забава. Ми немамо доста лепих дечјих песама и немамо добрих дечјнх позорпшнпх комађа. Нарочито наглашујем ово: лепих дечјих песама п добрих дечјих позоришних комађа! Од свију дечјих песама једва можемо изабрати тек неколико лепих. Већина их је или никаква, или су стране. У овакој неприлици због песама, учитељи се довијају тако, што певају с децом оне песме, које су компоноване за одрасле зборове. То сам видео код других учитеља, а тако радим и сам. Нарочито морам истаћи, да сам најлепше, право уметничко певање чуо у школи Радована Поповића, учитеља у Ади. Он је у томе прави мајстор. Његова деца певају у 3 па п у 4 гласа. Па то певан>е је тако прецизно и са тако вештачким извађањем, да би то доста било и за одрасле певаче, а не за ситну школску децу. Но, и он узпма песме, које су компоноване за одрасле зборове. — Ма како да је фрапантно слушати од деце овако тешке песме,. опет зато, поред свег ужнвања, у човека се поткрада сетна мисао: да је све то усиљено. Није то природио. Колико би било лепше, милије п слађе слушати какве лепе дечје песме? Али: камо пх? Ко би скрупулозно чекао на лепе дечје песме, тај бп онда врло мало п ретко могао запеватн са шк. децом! Исто тако стојимо п са народним играма. Школа треба већ из ране младости да негује у деци љубав и вољу према српским народним играма. Но, зато пам опет треба за школу згодпих песама, А ми немамо подесна текста уз мелодију т. зв. народних игара. Ето: „Српкиња" је баш тако лепа народна игра п слатка мелоднја. Но, текст је, међутим, тако нелогичан н несладак, да је то срамота. „Ој Српкињо буд брна, као што сп узорна " и т. д. Па, иоред свега тог, човек стисне своје срце и успава своју памет, па пева и шај текст, већ само и ради тога, да се научи „Српкиња!" За друге народне игре —■ осим „Коло" ми и немамо таког текста, који би био подесап за шк. децу. У овакој невољи, човек се и сам довија

Стр. 58.

према злу. Тако за „Сељанчицу" на силу је скројен овај текст: „Чувајте се Српчићи (или: Српкиње) свађе и ината..." За „Наталијино коло" опет, као од беде, употребљује се она басна у песми: Пчелица и голуб из Натошевићеве српске читанке за III. разред. Ето, више и немамо текста за народне игре, што би могли употребити и у школи. А зар овако нешто иије потребно? И то особпто баш у данашње време! Исто тако стојимо и са дечјим позоришним комађем! У дечјој позоришној бнблнотеци има свега 10 комада. Осим тога имамо још 6—7 иозоришнпх комада разног издања. Но, од свега тога ни половина се не може употребити, а остало је све тако слаба работа, да је штета, што и постоје. Мало боље стојимо са декламацијама. Но, и то само за то, што смо имали Чика -Јову. Но. на жалост само смо га имали, а на његову месту немамо никога ко би га заменуо. Као што се види, ето, дечјих песама (за певање) и дечјих позоришних комађа немамо ваљаних. Деч.јих декламација осим Чика-Јовиних — слабо имамо. А текстова за народне пгре немамо у опће. што би могли употребити у школи. Па зашто је то тако? Зато, што многи поштовани „списатељи" и „композитори" мисле, ако за одрасле нису добри, да су онда добри за децу. Међутим то никако не стоји. Ко није добар за одрасле, тај је за децу још и гори. Е, па шта да се радп? Ето, то баш и јесте оно, што имам да рекнем! Код нас бп требало мало јаче заинтересовати наше озбиљне и признате књижевнике и музичаре. Нексе сете мало остављене и заборављене српске дечице; нек погледе мало п на ову српску сирочад! Сваки од њих, нек сматра за своју свету дужност. да поклони по нешто и српској деци! Нек се заведе тај обичај, да сваки даде децн, годишње, бар п о ј е д а н п о к л о н и т о: и л и д екламацију, или песму (композицију), или позоришни комад. Кад би се код нас тако радило сваке године, ми би, за најкраће време, имали богату

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК