Školski glasnik

Бр. 9.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 157.

сти, дух слуша закон асоцијације. Уираво, освештани израз, „асоцијација идеја", није добар. Више би ириличило рећп „асоцијација или сугестија стања свести"; јер осећања се узајамно сугеришу исто тако као и пдеје. У сањарвњу. -- Покушаји да дамо себп рачуна о ономе што се дешава у нашој свести кад препустнмо наше мислн саме себп, кад их Иустимо да слободно иду за током свог сањарења. Велики број разноврсних иредстава заузимају наизменце наш дух. Мало час мислпли смо о васпитању иаше деце, а сад, привидно без прелаза, мпслимо о нашим властитим пословима, о књигама које спремамо; мало иосле ћемо можда мислити о нашим суграђанима. Споменн, маштања, општи појмови се стичу у прнвидном нереду, у некој врсги интелектуалног гамнзања. Па ппак, ако пређемо низ нашнх мислп, без муке опажамо да их, као разне беочуге једног н нстог ланца, везује једну за другу истинска нит, и ако се она скоро не може опазити. Наш дух прелази невпдљпвпм мостовима од једне идеје до друге. II поред површне збрке нашег сањареља, непрекндност ннкад није нарушена. Увек нека потајна веза спаја мисао која претходи с мишљу која за њом долазп. у размишљању. —• Не покорава се мисао закону, на пеки начпн механичном н фаталном, асоцијације идеја само онда кад је, тако да рекнемо, одуларена. Чак и кад размишљамо, кад смо господари наншм мислима, и онда уиравља нама закон асоцијације. Спомени које дозивамо у памет, новн појмови које замншљамо, не слушају наш позив, не пзлазе пред иаш дух друкчије, него у везн с мишљу која је бпла нолазна тачка нашег размишљања. Посматрајте сами себе кад састављате приповедање, расправу о задатој теми: идеје, слике које ћете успети да саберете да бисте од њих створилн поучицу за ваш саетав, биће све повезане једна за другу каквим било односом. Чак и најорнгиналније мисли које су вас запеле непредвпђеношћу својом, мисли привидно најслучајније, биле су вам сугерисане односом који их везује за коју од претходних вам идеја. ' Нласични примери. — Филозофи су одавна опазили чињеннцу асоцијације идеја. Хобс* приповеда како је једнога дана, у разговору чија је тема била смрт Чарлса I., краља Енглеске, издајом предатога његовим иеиријатељима, један нзмеђу оних који су разговарали одједанпут прекинуо разговор питањем: колико је вредео римски сребрњак. Присутнн се заднвише, не схватајући никакав однос међу стављеним питањем и започетим разговором. Пптач је међутнм логично пшао за својом мишљу: од издаје која је предала Чарлса I. онје прешао, асоцпјацијом по сличностп, на пздају која је предала Исуса, па

је хтео да зна која је од ових двеју издаја била боље плаћена. Л^орж Санд је писала једанпут: „Ја никад нисим видела лептира Таиду где лети а ^а не видим и језеро Неми; никад нисам погледала неке маховине у мојој збирци биљака, а да се не нађем у дебелом хладу церова у Франконији. Камичак чини да поново угледам планину из које сам га донела, да је угледам у најситнијим њеним појединостима, од горе до доле. Мирис хладолежа изводи преда ме ужасан један крај Шпаније, ком не знам ни имена ни места, али који сам прешла са својом матером у петој години". (I) Хобс још говорн: Од светог Андрије дух ирелази на свегог Петра, јер се њихова имена у Светом Писму помињу уједно Од светог Петра дух прелази на камен, а камен нас води на мисао о каквом оснивању, јер код овога видимо камење на окупу; из истог разлога, камен нас води на мисао о Цркви; Црква нам доноси идеју о народу; идеја о народу нас води до идеје о револуцији". (2) Слнчнпх примера може свако од нас наћи у свом васпитном искуству. Понекад су нам пепознати посредници везе међу нашим идејама; него, уз мало нремпшљања, ми их скоро увек напослетку нзнађемо, па, све п кад бн и остали непознати, пмамо право, према свим аналогијама, тврдпти да онп опет зато постоје. Иитвлвнтуалии детвргаинизам. — Закон о асоцијацији идеја нас обвезује да прнзнамо како се у духу све узајамно држи, све је повезано; Исто као што, у физичком свету, феномени потнчу од других феномена и изазивају нове феномене, тако у психичком свету мисли једна другу изазивају; оне су повезане својом природом или случајно настаје неко сродство које их зближава. Случај је празна реч код духа, као и код природе. Свако стање свести је детерминисано, одређено претходним стањем свести. Постоји ннтелектуалан детермннизам,* као што постоји физнчки детерминизам. Псоцнјација освћања. и наша се осећања у свом развијању покоравају закону асоцијације, не само у томе што сугеришу све оне идеје које су у вези с посебном емоцијом коју доживљујемо, него и у томе што, по неком сродству, изазивају аналогна осећања. Јесмо ли љутити због каквог било дожпвљаја? Одмах нам се у срцу буде осећања зловоље, антипатије према личностима око нас, а које то често ни мало нису заслужиле. Јесмо ли растужени? Не само што ће све пријатне и веселе представе бити као фатално искључене из наше маште, а, напротив, разлози за тугу, неком врстом нехотичног одабирања, ће се нагомилати у нашој мисли, него ће цочетно осећање бити праћено гневом, злоћом, завишћу, незадовољством са свима и свачим. Јесмо лн, напротив, весели? Тада нас најпре поплави вихор пријатних и освежавних помислн; наш сензибилитет обузме читав талас осећања љубави и добре воље према другима.

(1) О. 8ап<1, Ееупе Лез Беих- МопЛез 15. поу, 1863. (2) Нођћез, Бе 1а па1;иге ћитате, сћар. IV.