Školski glasnik
Бр. 1.
ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК
Стр. 15.
смртни јшст издало сриско добровољно и030ришно друштво па и Добротворна Задруга Срикиња. У пратњи су биле застуиљене све српске основне школе, а учитељски збор ожалио га је и засебним иосмртним листом. И учитељство римокатоличких основнпх школа било је заступљено, а кад је спровод пролазио са мртвачким одром са паробродске станице уз римокатоличку цркву, ова је истакла црн барјак и звонила, докле год спровод није прошао..Свештеиство је кориоративно учествовало иод началством проте г. Павла Милина, који се лепнм говором опростио у цркви од покојника и захвалио му се на труду и услугама у име цркве и ошптине црквене. Пред црквом се опростилп у лепим говорима од покојника г. Арк. Варађанин, председник српског учитељског конвикта, п учитељ меспи г. Станимир Субић, онај у нме конвнкта н другова учитеља, овај у име месних учит. другова н дечице. На гробу се оиростила од покојника бираннм и топлим речима председница Добротворне Задруге Српкшг.а, гђа Софија уд. пл. Спирта. За свој многогодишњн и родољубивн рад добио је иризНања п од Њег. Велич. краља Франца Јоснфа I. и од Њег. Вел. краља црногорског Николе I. у орденима, а од Школ. Савета признање у дипломн. Као што се впди одато му је прнзнање са свију меродавних места а лепо је ожаљен од целога грађанства, својих другова п многих пријатеља. А таком врсном просветном раднику довикујемо и ми: Слава и вечна тп успомена, брате нант Вељко! А. В.
Преглед књага. Жил Пајо. Саветн и практичиа упутства наставницима п наставницама пре уласка у јаван живот. С француског превео Ник. М. Ракић, директор гнмназнје. Издање С. Б. Цвијановића. — Београд, 1912. Цена дин. 2'50. Стр. 245. У лепој техничкој оиреми каквом се стално одлнкују издања Г. Цвијановића, изншао .је овај „други Пајо" у српској књижевностн. Као п ирви, Васпитање Воље, и овај други се поново јавља; не сећам се само да лн је ово стари онај превод, штампан пре десетак година, или је п овде нов превод. Свеједно.
Јер ту и ирестаје слпчноет у судбииама двеју књига Пајо-а код нас. Наиме, док .је ВаспиШање Воље, место у старом, скоро ђачком преводу, другн пут штампано у солиднијем преводу Г. Јов. М. Јовановића, нревод Савета и Практичних Упутстава је, у овом нздању, врло рђав. Г. Нпк. М. Ракић не зна језик оригинала. То је врло непријатно, али се мора рећи да је његово знање било сасвим недовољпо, те преводноцу иије дало да пншчеву мисао схватп у њеној потпуности. Атије штета, јер кад преводилац не уме да се пробије до тачнога смисла текста, још је теже то читаоцу његова превода. И место књиге Пајо-а на српском језику, ми добијамо као неку нрераду н,егове књнге с многим местима која су без смпсла, и са другим местима, чијн смисао није тачан. Неколико иримера. У главп првој, Пајо каже како многи учитељи, иочетници, „из дубине срца жале за годпнама проведеним у Учитељској Школи" (јер су.се опде осећалн срећни); иреводилац каже да онн „жале нз дубине душе годпие које су провели..." (а то зиача сасвим друго нешто!) У главн другој, писац говорп ученицима Учитељске Школе да њих одржава у полету, у доброј вољи за напрезање: такмачење. брпга о будућностн, итд.; преводилац им каже: „вн се држиге у неизвесности такмичењем..." На стр. 19, реч култ, говор је о верском култу, о обредима, преведена је речју уважење! На стр. 49. где иисац говорн о већој вредностп човечје личности, но што је има богатство, преводплац је реч 1а Согћше превео као срећа. На стр. 195. иисац сиомиње хилус, потекао из варења, а преводилац говори: „хилус, награђеи варењем." На странн 213. преводилац сиомиње „хвалисаве речи", онде где пнсац говорн о „речима иохвале", које придевамо људима; а даљу фразу преводиоца: „Све сјајне одредбе славе активност наше ниске природе", њу нико неће разумети, јер ни преводиоцу није била разумљива. Има п иогрешака друге врсте; где је преводиоцу смисао оригннала био јасан, али га је изразио сасвим некњижевним једнпм српским језиком. Те ногрешке стнла отежавају читање, или су, у повољнпјим случајевима, само литерарне неукусности, као оно писање речи Учитељска Школа : Учитељ. Школа и Учит. Школа!