Školski glasnik

Стр. 150.

Бр. 9.

Морамо пре свега схватити свој положај и школе према оваквој декорацији, друштву. Прозрети у дуп1у оних, с којима имамо посла, њихове намере, навике, мотиве дакле, који их покрећу на овако описан рад према својој народној школи. Надаље вољу, или немар према нашем стању и школи од стране оних, који решавају о нашој судбини. По изложеном видимо, да смо у многоме остављенп сами себи. Окретнији неки наши другови, када су то спазили, почели су радити сами у своме селу, не чекајући наредбе и налоге, те промену школског закона. И многи су успели, да им је положај поправљен. Задобили су људе за себе, па су и мирни у своме раду и задовољни. Помислише: Рука руку мије, образ обадвије. Најпосле, зар смо само ми остављени сами себи? Зар нема милијонима по.јединаца, скупина, па се, удруженн чврсто, нераздвојно, успешно боре за свој опстанак. Само ваља имати пред очима и наше оиште сталешке инШересе у довољној мери, а начина и средстава имамо на избор, да те осигурамо и учврстимо, а тиме смо осигурали и своје породице, а утрћемо стазе срећнијем и задовољнијем животу другова, који после пас дођу. Ириг. Стеван Радић. (Овршиће се.)

УЈ10ГП ОКН И МИШИМ ПРИ ПИСЛЊУ. Један од главних проблема дечје психологије јесте и експериментално испитивање улога разних чула при писању и цртању. Гледање и мускулно осећање суделују у томе послу, алн врло неједнако. Да би се одредила граница узајамие радње сваког од ових чула чињени су, у Брислу, опити на неколико десетина младих људи, девојака и деце из разних школа, и добивени резултати подвргнути су психолошкој анализи. Осветлење, које су та испитивања дала, јесте врло корисно за експерименталну педагогију. Профилактика кратковидости показује да кратковидост долази од навике гле-

датн сувише близу. Остали узроци су другостепени. томе су сложни сви окулисти-очни лекари. Новија испитивања утврдила су факт: да деца и која нису кратковида сувише се нагињу над књпгама и свескама за писање, из подражавања другој деци или старијима, а то потпомаже развијање кратковидости у њих. Односно читања, акта искључиво гледања, може се одучити од рђаве навике блиско читати. За писање пак може послужити против те навике друго средство. Писањеје поглавито акт мускулнп. Наравно, у почетку је потребно учешће и гледања. Но доцније, кад је облик сваког слова добро запамћен и рука навИкла написати их, може се гледати из далека, па чак ни мало и не гледати на оно што пишеш. Да би се о томе уверили треба пробати да пишемо затворивши очи. Писање ће се врло мало изменити, само редови неће бити баш прави. Сетимо се да слепи тако пншу. Представа о облику писаних слова је колико чула вида толико н мускулна. У нашој свести задржава се ие само представа о облику слбва, него п представа мишнћних иокрета, потребиих да се она напишу. Писање врши се мишићима у три прста. Дуго вежбање њихово предаје се и другим групама мишића. Ми можемо да пишемо велика слова радећи целом шаком и руком. Неки су научили крупно писати и палцем од ноге. У нашу свест иродире прво облик слова, који се добија гледањем. После дугог вежбања у писању мускулна страна слбва (ток писања) нзбија на површину, тако, да за време писања ми и не мислимо више о видном облику њиховом. У случају потребе довољно је у мислима упоредити видпи облик с мускулним, при чему учешће гледања није потребно. Из овога може се извести закључак да је узалудно још од детињства навикавати се напрегнуто управљати очи на оио што се пише. Отуда и долази умор очију, а с тиме и кратковидост. Довољно би било дати децн правац линија, а свееке треба држати дал^е од очпју.