Školski list

— 226 —

горци, код којих је као ретко ко био обљубљен и штован. И сам светли кнез Црне Горе нризнао му је то, украсив му родољубива прса Даниловим орденом. Слабо стање здравља не дозвољаваше Милану, да дуже остане у Црној Гори. Он се врати у Угарску, да и овде знањем својим свом народу нослужи. То беше г. 1872. Тада се баш установила у Сомбору државна гимназија и Милан буде одмах наименован на њој за проФесора срнског, латинског и немачког језика. Поред дневнога рада у школи држао је он ту зими још и дуг низ јавних предавања о свиларству, којим се на Цетињу практички занимао. Али слаб његов организам није већ могао да издржи дуже штрападе учитељства. Милан науми да ступи у свештенички чин, ком се он управо још од своје младости посветио. Победив многе препреке, које му се ту на пут стављаху, буде г. 1874. у С. Андреји руконоложен за свештеника и августа те исте године буде већ изабран за окружног проту старобечејског. Он је био у бачкој дијецези први изабрани прота. И у том новом чину радио је Милан неуморно и много више, него што је допуштала слаба његова телеспа снага. Консисторијалне и патронатеке седнице у Н. Саду ретко су кад држане без Милана, тако савесно извршивао је он те своје почасне дужности. Врх свега радио је све до своје смрти и на књижевном нољу. Осимвећ поменута књ лжевна рада почео је он још као ђак дапише ускоро све наше листове. „III. Л." „Даница", „Јавор", „Српска Зора", „Родољуб" бројаху га међу своје најотменије сараднике и у њима је оставио Милан многи драгоцен спомен свог родољубног духа. Говбрио је осим свог матерњег језика још и руски, немачки, Француски и маџарски. Толико о Милану Костићу као раденику. А шта да речемо о човеку? Характеран у свакој прилици, ноносан без охолости, знао „је свуд љубав задобити, гдегод се појавио. Нарави беше веселе, живим својим духом распростирао је у друштву на све стране живот. То је задржао до у своје последње дане, и онда, кад је смрт око њега узастопце живот сатирала. После повратка из Црне Горе имао је многу жалост преко главе да претури. Умре му брат, надепун енжењер и ироФесор сомборске реалке и пренарандије. умре му љубљена мајка, па и седа оца положио је у гроб. И иза свега тога дође му година 1880. Прво је сахранио нејака сина, за тим достојну љубу, верну пратилицу кроз толике дане његова живота, а пре неколико недеља заспа му вечним сном и мала ћерка Десанка. Од толиких удара судбе клону најпосле и Милаи. Болан преболан