Školski list

— 185 —

претераним увршћивањем реалпих паука у оеновне школе, довело је оиште мнење до тога, да је главна цељ основне школе давати ученидима неку нисменост. Но ово је еасма рђаво сваћање, наводи како у другпх образованих народа траје основна настава до 10 год. за опе ученике, који немисле ићи у средње школе, а у нашим крајевима само у неким варошима и ваљано з'ређеном гдекојем селу траје настава до 6 год. Дакле кад се узму све тешкоће у обзир, онда се очевидно може видити, да није могуће дати довољно образовања према захтевима иедагогије. Расправљач завршујући расправу наглашује да нар. учитељи ма да им је задатак врло тежак, нетреба да клону духом, него нека се својски заузму, да мане —- које су већина деце из родитељске куће донела —■ исправе и да се што више старају око васпитања новерене им младежи. Раснрава буде пропраћена са „Живио!" Председник региструје сва предавања и критиковања држана на прошлим зборовима шајкашких учитеља, па вели да иста ваља да нам послуже као већ стечено искуство успеха или неусиеха и потоме као равнање за даљи рад наш у томе. Спомиње како сваки критичар носле предавања има право само једаред о једном предавању да говори, а предавач да је дужан пре критиковања да каже цељ предавања дотичпог предмета, начела и начин предавања као и ередотва — ауктора — којима се служио спремајући се за предавање. После исцриљене критике, да предавач у обрану свога рада има завршну реч, јогп рече, да је вођена реч и о томе едали је нрактичније да предавач предавање сво.је одночне тамо где је учител, дотичпе школе преетао, па даље пову лекцију; или ма који одломак. За ирво и друго разлог је тај, што би се тим видила не само снособност и вештипа нредавача но и уснех његов, како је кадар да научи децу и да га одмах схвате, а за треће је разлог тај: што се могу сви учитељи да снреме за дотичиу лекцију, те би критика заиимљивпја а рад кориснији био. Зато је вели остало, да се обоје критикује, као што се види из данашњег предавања. Даље иодсећа скупштину како је на свима дојакошњим учитељским скупштинама а особито на иоследњој сваки предавач пештедимице критикован. Рече, да одобрава надтицање критичара, који се паште да кажу искуства и назоре с-воје нредавачу односно критичару необзирући се хоће ли коме годити или не, особито ако је кри.тика безпристрастна. Али ако је критика пошто пото, да се само критикује, што је овај или онај члан нредавао, така критика иије на свом месту. Критика но његовом мишлењу није иросто куђење н замерање предавачу, него је устмена или писмена расправа о добром или лошем делу и говору, што је добро похвалити што )е лоше пристојно нокудити. Најзад спомиње, да се необилази доиешени закључак, ио ком би се предавања оцењивала са оценом „добро" и ,.довожно". (СвршЛе се).

СРНСКА ШКОЛСКА КШЖНИЦА У СОМБОРУ. Године 1875. основаше овдашњи учитељи ееби књижницу на основу својих новоустројених штатута. Почетак ове књижнице беше с нрва врло