Školski list

7

би смео да тврди, да ослепљена зеба нева од радости што је слепа, ко би смео да тврди, да лав из благодарности лиже бич свога господара ? Ето тако, младеж у школици пева тако као слепа зеба, игра као медвед, учи као укроћени лав. 0, та детиња радост сведочи, да се из нежнога створа може све да истеше, сведочи, да дечији геније све поднесе и да не угине, и доказује, да су деца са врло малим задовољна. И зашто се неби најиосле дете радовало? Нашто се неби најиосле навикнуло? Кад може отац да постигне, да дете пољуби штап, којим га је био, зашто да се не постигне, да се дете радује за то, што цео дан са педесеторицом других боде, проплета, шије, намешта, леии, седи, стоји, пева и скаче све по заповести „миле тетицв"? Питам, колико би било благо несама, прича наших народних и игара, да су нагаи предци учили да мисле и певају од „тетица" ? Неби имали ниједне једине приче, ниједне песме! Нити би могло да буде у деце детињости и оригиналности. Поезија школица, која сваку индивидуалност нивелише, неби дала да порасге ништа самостално, делателно и оригинално. Можемо да замислимо 'какав ће да буде тај будући свет, који се обрће око јединога сазвездија: ваљка, кугле и купе, где младеж не зна ништа до свакидање несме и гатке из школица, где спомен на детињство одводи на личност „тетичину", која није могла ни да љуби ни да мрзи. Гледамо стадо деце без срца и дубљега осећаја за оца, матер и своју браИу и сестре , без љубави за своју кућу. И гроза нас већ нролази кад се само сетимо, кад само помислимо на школицу, тајгроб детиње љубави, дечијега весеља и дечије иоезије. ШколиКјп је само за дег^у сиротих родитеља, који не могу да пазе на своју децу. Заиста би онај заслужио захвалност потомства, који би као оно некад Христос — латио се конопца и изгонио из школица све оне, који од њиж чине игралиште деце имуИних родитеља, код којих је у моду ушло да децу „дају из куће" на одгајање. Школице за сироте морају међутим да буду сасвим друкчије уређене него тркалишта и други заводи за „дресуру", јер оне какве су сад раде само за спољашњи блесак, а унутри су нразне, нусте и безначајне. (Р г В.)

ШКОЛЕ У СШОШШУ У ПРОШЛОЈ ШКОЛСКОЈ ГОДИЖ

Мало је одоцњено са овом ствари, коју вам достављам, но држим, да није никад доцне, говориги о ономе, што нам може донети користи ма у којој струци радње нашег народа. Од свију оиштинских власти и звања, школа је, коју највећма треба да имамо нред очима; од омладине наше, која се учи и васпитава у школи, зависи понајвише и даље њено деловање од оног, што смо у њу у школи усадили, напредак или назадак њен — ма да се неможе порећи да има и да мора бити осим школе и више других сараденика, који треба да припомажу даљем напретку питомаца, кад оставе школу. Држим да би одвећ ишло у прилог настави и васнитању, кад би се рад наших претностављених школских власти почешће износио на јавност—јер њима лежи ионајвише у позиву да буду будиоци, покретачи и усавршиоци свега онога, од чега би могао сваки поје^

имати у животу.