Školski list

— 170 —

пожара, толике поплаве, туча, а било је и прилике, да се требала која школа или црква у ком делу сиромашног народа нашег да подигне. Све то је могло служити ваљаној народној учитељици за рад јој у народу и с њиме. Све то јој је пружало начина, да што бољма рашири међу нзшим Српкињама свест, да су и оне нужне овде с дарежљивошћу својом. Јесте, да је и наш народ сиромашан, али толико тек може и од свога сиромаштва откинути, чиме би пострадалима помогао. И најмањи прилог од њега добро би дошао за племениту цељ коју, а из много малих прилога стекла би се обилата помоћ. Да би учитељица мпогу лепу мисао могла посејати у народ или ако би хтела да одвикава га од рђавих обичаја и гадних страсти, могла би јој за то послужити и јавна иредавања. Учитељица би чешће требала да закаже било сама усмено или поруком, било писмено, нека се Српкиње искупе код ње у школи недељног или празничног дана после подне. Она би већ пре тога требала да се спреми са оним, што ће им говорити. Лепше би било, кад би овај говор она на памет држала, а међу тим не би шкодило ни кад би га читала. Разуме се, да мора веома пазити на то, да он не буде за слушалице сувоиаран. Не смем чисто да искажем бојазан своју, е ће ова моја жеља, а потреба народна за увек остати само у идеји. Не смем да се одам, е ие верујем, да ће се икад наћи у нашем народу која учитељица, у чијој би руци била развијена застава и за остварење ове идеје .... Ал' не, не! — Не ће се моја бојазан испунити ; наше ће учитељице пренути из дремања им тихог, оне ће појмити важан положај свој у иароду, па ће се приљубити уз њега, а радом ће својим показати, да су достојне имена српског и оног лепог и узвишеног им назива народне уцитељице .... Па дај Боже, да што пре их видимо свом душом њином одате за народни рад! . . У току овог мог писања већ сам више иута нагласио, да је врло широка њива у нашем народу, па којој би срнске учитељице могле да развију свој рад. Тако широка, да кад би се сав рад, који је нуждан, да се она очисти од бурјана и бусења, па да се засеје семеном чистом и од најмањег трупка, из ког би опет могао кукољ да поникне, — да кад би се сав тај рад до најмањег делића расцепкао, па тако онда у свој опширности му изиео, да би то онда једно велико дело било За то сам ја и гледао, да споменем само оне главније стазе,