Školski list

— 49 -

јер тако ће угодити људима, — а угађати другим људима — то је иоШтено" (етр. 39) — Овде би и иајстрожији критичар био толико иравичан, те би иризнао, да сам ја, можда и због претераае алашње од страсти и сујете и гордости , у цели аредохране, захтевао можда и већу меру смерности, него што је потребно. Али, да сам ја хтео тим „потпиривати туђу сујету " (против које ја у опште војујем), и да је ту „сакривена онасна клица лажи, претварања, улагивања и гадног непоштења" тако што може тврдита саио онај, који, као г. Н., у претераној оцењивачкој „савесности" изостави прву половину дотичне изреке, па овда другу половину тумачи самовољно онако, како би се критичар узвисио, а иисац понизио ; а то значи : мерити себе веКом мером, а друге људе ма били и најпоштенији — мињом мером. То би била ваљда нова одредба смерности, ако т. ј. та реч у опште и сме ући у речник врлина, којим се служи г. Н. Он се и овде хвата само за појецине речи „мања мера" и „угађање", па мени иодмеће, као да ја захтевам угађање страстима неиоштених људи, а „побијање", сопственог поштеног рада ; а неће да узме обични и прави смисао догичних речи и реченица, који се састоји у ограничавању самога себе и у савлађивању претераног самољубља, — што захтевају сви недагози и карактеролози као иотребне врлине. (Наставиће се.)

„ Сторо-карловачко ијеније у сраској источној иравославиој цркви за мешовит лик сножио Тихоммр Остојић филозоф. Издала је велика гимназија Новосадска 1887.

Ако желимо, да се наше најмилије уживање, наше срнско православље неповређено одржи и еачува, и да се од њега свака опасност одклони, то треба да негујемо оне црквене мелодије, воје је сам ср иск и н а р о д кроз толико векова према своме уху удешавао, и нрема свом срцу угађао, ј<-р он у њима најмилије уживање налази. Наше певачке дружине употребљују већином такове црквене мелодије, које су за ухо срнског народа туђе, јер су комнозитори туђинци и такови, који нису добри ув^дели, у чему сваки правл Србин ужива. Сваки, који хоће за српску нравозлавпу цркву да компонује мелодије, мора удешавати своју композицију према оном, у чему Србин ужива — а то је оно, што је сам српски народ створио. То је добро увадео г. Тихомир ОстојиИ , и зато је добро одговорио евојој задаћи, ставивши у четир глаеа за мешовит лик на ноте скоро све песме, што се ноје на светој литургији. Српска велика гимназија Ново' садска издала је те песме у књизи под горњим пасловом. 0 самоме делу ово се може рећи : Мелодија је у сваке иесме чисто сриска, народна, пратња је снажна, милозвучна и из народа узета, и подпуно одговара духу православне цркве, а нема у њој туђинског укуса и цо томе су право уживање за сваког правог Србина, који је однегован у српском духу и српском православљу.